www.olivervulovic.com

Černomirdinovi izazovi

Naftaška alfa i omega u Rusiji i bivši Jeljcinov izaslanik za Balkan, Viktor Černomirdin, jedan od stubova administracije pod kojom je ogroman deo ruskih prirodnih rezervi za male pare otisao u privatne ruke, u svojoj knjizi "Izazov" čiji prikaz je dao NIN, se dotakao svega po malo, od manifesta Nikolaja II, Vladike Nikolaja, "ruskih žrtava zbog Srbije", "efemernosti mita o slovenskom bratstvu", ekonomskom stanju u Rusiji 1999. godine, njene siromašne armije, različitih emotivnih stanja Miloševića tokom pregovora i mnogo drugih stvari i čak završio svojevrsnim lamentom nad Srbijom i njenim narodom, zbog kojeg bi ga i Karla del Ponte poželela kao svedoka-eksperta protiv Miloševića u Hagu. Sve je taj gospodin naveo čak je i uspeo da izogovara ruske generale, samo nije naveo i nekoliko činjenica kojih smo mi Srbi i te kako svesni, pa makar on napisao još hiljadu knjiga u odbranu svoje tadašnje politike, a to su :

Administracija koju je gospodin Černormirdin tako srčano predstavljao (uz pomoć Kozirjeva, Curkina, i ostalih likova koje bi ruski narod voleo sada da vidi u zatvoru), je administracija koja je rusku privredu i dovela na rub propasti i čija se politika može svakako nazivati ali nikako državničkom i patriotskom. Dokaz za to nisu samo pretposlednji i poslednji parlamentarni izbori u Rusiji već i njen sadašnji ekonomski položaj. Gospodin Černormirdin je predstavnik vlade koja je primala donacije od Davida Pekolija i krišom se sastajala sa Bukosijem. To je bila vlada koja je bila ujedno i centar naftne, građevinske i novčane mafije i koja zbog svojih malverzacija i ugleda kojeg nije imala nije nikako mogla da bude ravnopravni politički partner ni kolumbijskim gerilcima kamoli NATO paktu. Mešanje Černomirdina u pregovore između SRJ i NATO pakta nije bio odraz političke volje ruske vlade, već izričit zahtev NATO glavešina, koji su tako videli još jedan način da ucenjuju našu vladu. Čak je i Šreder imao više pregovaračke volje i bolje namere nego Černomirdin, čije se pravo lice i oslikava kroz njegov licemeran, i u Ženturačkom stilu napisan igrokaz u koji može samo on da veruje. Da li Černomirdin misli da je zaista bio toliko važna politička figura da može da vređa ruske generale, nipodaštva otpor koji smo pružali NATO-u i šiptarskim teroristima i optužuje Srbiju za sve dosadašnje ratove koje je Rusija vodila. Jeste, tražili smo oružje, da oteramo neprijatelja i odbranimo teritorije i sigurno je da su za to trebali obučeni ruski oficiri. Da nisu možda Hrvate, muslimane i Šiptare trenirali neobučeni penzionisani američki oficiri i to na ruske oči u kaobajagi njihovoj intešenoj sveri? Gospodin Černomirdin optužuje Miloševića da nije stavio ni jednu primedbu na plan koji je doneo sa Ahtisrijem, kao da taj plan već nije bio utanačen i "podmazan" pretnjom nuklearnim oružjem i kao da u tom planu nisu bile uključene OUN i konačno odvraćen neprijatelj od okupacije celokupne naše teritorije. Može gospodin Černomirdin da ne voli MiloŠevića koliko hoće, ali mora da shvati da nije uspeo da nas ubedi kako mu je Milošević bio politički protivnik, jer se jednostavno tadašnja ruska vlada i nije bavila politikom nego cenkanjem oko para i prirodnih bogatstava Rusije. Sa jedne strane smo imali političara koji se bavio odbranom zemlje i nacionalnih interesa a sa druge strane svetskog veletrgovca koji svojom knjigom pokušava sebe da predstavi kao ozbiljnog pregovarača između zaraćenih strana. O ugledu koji je imao u svojoj zemlji i politici koju je vodio dovoljno je govorila i samoinicijativna akcija ruskih generala koji su iz Bosne za jednu noć prebacili svoje snage na prištinski aerodrom. Kada se već poziva na Manifest Nikolaja II, mogao bi citajući ga i da shvati da se tada ne bi sigurno dogodila greška da on bude deo tadašnje carske vlade ili njen izaslanik."Slovensko bratstvo" o čijoj efemernosti je Černomirdin govori je bilo i osnov opstajanja ruskog uticaja na Balkanu, za čije su apsolutno poništavanje i uklanjanje sa ovih prostora najveći krivci baš Černomirdin i njegovi istomišljenici.