www.olivervulovic.com

Dok sablje miruju

„Zatruj mu vodu i njom mu neprestano gasi vatru u ognjištu, te će on i njegovi, staviti ognjište na leđa i otići zauvek. Tako neka bude, ako sa krvlju već ne sme biti“

Ovako glasi jedno od predanja šiptarskog plemena Gegaj iz vremena kada su sablje morale iz ovih ili onih razloga mirovati a u isto vreme su išli i osvajali balkanske prostore. Njihovi potomci na Kosmetu izgleda ne samo da nisu zaboravili na ovo predanje već su se svojski i potrudili da ga primene na Srbima. Najpre su namerno fenolom toliko zatrovali Ibar da je zauvek promenio boju i postao beskorisna smesa, pa pošto su za neki kratki naredni period kod briselske depotije potrošili deo kredita u paljenju srpskih kuća i manastira, dakle sablje moraju za kratko biti u koricama, prešli su na sofisticirano uništavanje srpskih ognjišta ukidajući im zimi struju. Tako za sada rade, i to uporno, jer kako predanje kaže „ ako sa krvlju već ne sme biti“. Do daljnjeg. A Brisel i Vašington ćute jer, kada kada već nema krvi, „ standardi“ samo što se nisu uspostavili, pa bili oni uspostavljani i po mraku. Makar se neće odmah videti ako po neki Srbin nestane. Kada ponovo zasvetli, na Kosmetu ne bi trebalo da bude više ikoga ko bi se protiv nezavisnosti pobunio.

Soren Jesen Petersen je baš na mukama. Taman se pošalio svetskim medijima i u njima naravno naišao na razumevanje, kako sa Srbima oko Kosmeta ne možeš da počneš nikakve normalne pregovore“ jer je Koštunica sve sveo na struju za nekoliko sela“ kada ga je usred njegove posete Grčkoj, agilna gradonačelnica Atine ispred mnogo očiju i ušiju upitala zašto to dođavola nešto ne učinite da Srbi na Kosmetu dobiju struju, za šta Vam služe Vaša ovlašćenja ? Kakav je to šok bio za Petersena a zamislite, gradonačelnica nije ni Srpkinja a nešto se i ne priča da je na stalnoj vezi sa Koštuničinim kabinetom. Nadamo se da ga je i Boris Tadić makar približnom žestinom poput atinske gradonačelnice to isto pitao, pošto se u Atini našao u isto vreme kada i Petersen. On je Srbin a i sa Beogradom, kako u Evropi zovu vladu Republike Srbije, ne sme se pregovarati u Beogradu. Tu je Atina, kao što je Oslo nekada bilo Palestincima i Izraelcima pa je mirno mogao iskoristiti situaciju. A struje u srpskim selima na Kosmetu i dalje nema, kao što ni Tadić nije Koštunica niti Petersen ikako može da utiče na šiptare. To je i dokazao time što je pomenutoj gradonačelnici na njeno prethodno pitanje tek u opuštenoj i nezvaničnoj atmosveri odgovorio da je nemoćan i da ga je strah. Dakle, strah ga je.

Osnov bitisanja šiptara na ovim prostorima, kako na onima na kojima su oduvek bili, tako i na ovima koje su oteli, jeste njihovo uređenje i pravila ponašanja, sva proistekla iz Kanona Leke Dukađinija, kanona koji odnose među saplemenicima uređuje na osnovu njihovog osnovnog neprestanog osećanja straha za svoj i život svojih najmilijih (krvna osveta, oko za oko-zub za zub, krv za zemlju, krv za ženu, ) te je taj, tako izgrađeni moral i tip odnosa među ljudima koji datira od pre srednjeg veka,pobedio i u glavama Evropejaca i Amerikanaca koji su samouvereno sa anglosaksonskim jurističkom tradicijom iza sebe i tohamavcima ispred sebe došli na Kosmet da oteraju srpske varvare i spasu potlačene šiptare. Tako i njihovi delegirani predstavnici za okupirani Kosmet u prestonici Helenizma, kulture koja se izgradila na sasvim drugim i suprotnim osnovama od Kanona Leke Dukađinija, izjavljuju da ih je strah da jednoj naciji omoguće osnovne uslove za život na sopstvenoj zemlji sa sopstvenim resursima.

Pored straha, ucena i dug su još ključni vidovi regulisanja odnosa kako kod šiptara pojedinaca međusobno, tako i među šiptarskim porodicama,bratstvima,fisovima i plemenima. Strah i ucena su osnovni postulati zajedničke politike prema srpskoj vladi i državi od strane pakta ujedinjene Evrope, Amerike i šiptarskih terorističkih formacija i njihovih političkih krila. Ako ne budete dobri, Polt će otići u Medija centar i sejati strah od sankcija, ako budete dobri, Brisel svečano obećava da će vaši sunarodnici na Kosmetu dobiti struju, ali ne svi.

Poslednja događanja u Srbiji govore da smo i mi počeli da sve češće i češće ignorišemo zakon i baziramo se na tradicionalnim i primitivnim vidovima regulisanja odnosa u državi. Iz bezobzirne političke osvete, bez ikakvog zakonskog utemeljenja, sa nekakvim jurističkim kovanicama koje vređaju inteligenciju a da o pravnoj nauci i ne govorimo, porodica Slobodana Miloševića je naterana na izgnanstvo. U interesu izazivanja što veće patnje kod ratnog zarobljenika Slobodana Miloševića, a samim tim i u interesu slabljenje njegovih psiho-fizičkih moći da uspešno raskrinkava olbrajtovsko-solanin igrokaz u Hagu, za prethodno prognanim članovima njegove porodice je raspisana internacionalna poternica onemogućivši im tako da se viđaju. Na ostatak porodice koji se nalazi na ovoj Teritoriji (namerno veliko slovo T jer država nismo), vrše se neprestani pritisci tako što se neprestano optužuju za raznorazna izmišljena dela i ide se do kreiranja takve medijske harange na čijoj bi organizovanosti pozavideli i tipovi iz Ruder & Fin-a na čijim dušama je već nekoliko hiljada mrtvih Srba. Najava rezolucije koja bi bila donešena u Skupštini i čiji bi cilj bio neizostavno prekidanje sa takvim zlostavljanjem i vratila situaciju u pravno stanje stvari, pomogla je da sa ogledala opet popadaju peškiri i da sva ostrašćenost , sada već i u udbenicima psihologije treba uvesti taj izraz, kandićevsko-lihtovsko-vučićkog tipa, putem svakog sorošovskog olovnog ili etarskog atoma dvadesetčetvorosatno zasipa srpske umove u kojima se ne štedi ni sopstveni narod, država i crkva, organizacija i organizam star 2000 godina.

U Pravu se kaže da zatrovan koren na svome stablu ne može dati zdrave plodove. Vratite se na početak teksta, setite se šta ste čitali i učili o Staroj Srbiji, te se setite 1991-e i Hrvatske, te Bosne, te „naše“ 1999-e godine , 5. oktobra 2000-e i pokušajte da zamislite u budućnosti Vojvodinu, Rašku oblast, Crnu Goru.

Šta se to ipak zbi između korena i ploda na Teritoriji Srbiji ?