www.olivervulovic.com

Atentat na zdrav razum

Kao bajagi misterija oko toga da li se 5. oktobra desila „revolucija“, normalna smena vlasti ili najordinarniji puč, kakav se do sada ne brojeno puta dogodio u nizu država u svetu, u većini slučajeva u afričkim i latinoameričkim državama, a po pravilu po scenariju iz Vašingtona, rešava se ovih dana neprestanim brbljanjem pripadnika bivše DOS-ovske pučističke, huntističke i tiranističke vlasti, putem niza njihovih intervjua i raznoraznih pisanija koje oni pretenciozno pokušavaju da nazovu publicistikom, intervjuima ili memoarima.

Poslednjih dana u medijima možemo naići na najave izlaska iz štampe kjnjige „Atentat“, autora Miloša Vasića, novinara nedeljnika Vreme, koji je, osim po tom zanimanju, poznat i kao profesionalni mrzitelj svakog drugog načina borbe za srpske nacionalne interese koji ne vode preko Haga. Pomenuti novinar je poznat i po tome što kada učestvuje u tv emisijama kao tzv novinar istražitelj i ekspert, sagovornicima koji ne misle ka on, se obraća sa „alo“ i „nemoj bre da me zajebavaš“. Dotičnog ne pominjem zbog same knjige i njene teme, jer tema o kojoj se u toj knjizi govori se rešava na sudu gde stvari ne idu povoljno po Vasićeve saborce, već zato što je komentarišući u medijima izlazak svoje knjige, Vasić rekao da se strašno buni zbog glorifikacije Legijinog učešća u 5-ooktobarskim događajima.

Miloš Vasić tvrdi da Legija tog dana nije mogao ništa drugo da učini „nego da se izljubi sa demonstrantima i povuče u kasarne jer su sve analize govorile da bi Legija tog dana bio počišćen od strane demonstranata koji su bili do zuba naoružani automatima, zoljama i drugim težim naoružanjem“. Dakle, Vasić jasno i glasno potvrđuje da je skupina koja je palila parlament, pucala na televiziju , bacala ofanzivna zapaljiva sredstva na istu zgradu te i nju zapalila i premlaćivala zaposlene, u stvari bila dobro organizovana grupa jedinica i formacija koje su delovale po već ranije utvrđenom ratnom planu. Ovome u prilog ide i činjenica, da su takozvani demontsranti bili podeljeni na naoružane jedinice kojima su rukovodili svi članovi DOS-ovskog Centralnog komiteta, koji je tih dana imao ulogu ratnog štaba a koji se kasnije, po uspehu puča, samoprozvao u vladu, koju su priznale države koje su puč finansirale i organizovale. Te naoružane formacije su na Beograd nailazile iz više pravaca, po već ranije utvrđenoj maršuti napada i sa različitim tipovima naoružanja i sa naređenjem da u slučaju otpora oružano deluju na različite, prethodno već odabrane ciljeve. Sve ovo potvrđuje da je celom akcijom rukovodila zajednička komanda DOS-ovskih velikaša i određenih i stranih oficira, pogotovo što su u određene državne institucije (Narodna Banka, Carina, Televizija, Služba platnog prometa, GSP,) naoružane jedinice upadale istovremeno i prilikom nasilnog preuzimanja objekata izgovarali istovetni tekst licima koja su tamo zaticali i zlostavljali. Vratimo se ključnim Vasićevim rečima -sve analize su govorile-. Kao što znamo analize za razvoj ovakvih akcija mogu samo da prave vrlo obučena i stručna lica, dakle visoka vojna lica. Da li su se zbog toga, osim sa različitim specijalistima za subverzivne delatnosti iz ambasade SAD-a u Budimpešti, istom prilikom vođe DOS-a se sastale i sa grupom američkih oficira u Budimpešti ? Svemu sudeći tada su dobijena finansijska sredstva i napravljen plan cele akcije po kojem su se kasnije i odvijali događaji 5.oktobra. Ako vam strane vlade daju novac da kupite oružje, ako vas formacijski rasporede i naprave vam ratni plan, ako vam odrede mete tipa Nacionalna TV, Narodna Banka, Carina, Savezna Skupstina (koja im je bila prioritetna jer su se u njoj nalazili glasački listići kao dokazi da su DOS-ovske tvrdnje o već dobijenim izborima prevara), ako u tom cilju zavrbujete određene segmente armije i policije (Đinđićev sastanak sa Legijom), onda, voleo to Vasić i njegovi istomišljenici ili ne , po definiciji cela ta akcija biva puč i eksplicite i de jure svi njegovi učesnici i organizatori moraju kada tada odgovarati za veleizdaju i organizovanje u cilju rušenja države i njenog uređenja. Vasić bi, o ovim stvarima takođe trebao da napiše knjigu sa detaljnijim informacijama koje on sigurno ima, kada bi smeo.

Ako su DOS-ovski pučisti zaista želeli mirno da preuzmu vlast i ako su zaista bili ubeđeni da su u pravu, zašto i tada kao i 96-e nisu pozvali nekog tipa a la Gonzales da „posreduje“ i primora vladu da prizna rezultate izbora iz njihovog, DOS-ovsko-briselsko-američkog ugla gledanja na rezultate tih izbora ?Zašto nisu, jer 96-e su bili u pravu i njihov miran pritisak je urodio plodom. Ne, oni su već unapred bili spremni na oružane akcije i bili spremni i želeli da izazovu građanski rat, jer njih još davno pre održavanja izbora nisu interesovali nikakvi rezultati, već su im izbori trebali poslužiti kako katalizator za već pripremljen oružan prevrat. To je jednostavno bila grupacija, koja nije bila sposobna da legalno zadobije poverenje građana u onom broju koji ih vodi na vlast pa su se priklonili kriminalnom aktu nasilnog obaranja vlasti pod pokroviteljstvom vlada drugih država, koje su svoje poštene namere prema ovoj državi već pokazale bombardujući je tri meseca. Ista grupacija je kasnije, po zauzimanju vlasti, protivpravno prekinula kontinuitet sa državom kojom su nelegalno zavladali, te su nas „ponovo“ učlanili u OUN, i u stilu pučističkih vlada i hunti, kidnapovali svog najjačeg političkog oponenta, utamničili ga, počeli da mu proganjaju porodicu i izručili ga inostranom organu koji sebe naziva sudom a koji kontroliše grupa država koja već drži deo naše teritorije pod okupacijom i pod čijim vođstvom je puč i izvršen. Da su ti ljudi bili nesposobni i nepripremljeni da vladaju i da je sama priroda njihove vlasti, osim što je osvojena nelegalno i u samoj svojoj sustini bila antinarodna, govori i način njihove kasnije vladavine koja se oslanjala na represiju, zabranjivanja rada medijima i na zapošljavanju stranih državljana i oficira na radna mesta koja su najvitalnija za funkcionisanje jedne države, te i njihov kasniji brzi kraj na izborima u formi u kojoj su do tada postojali. O samim izborima koje je ta grupacija organizovala i o načinu na koji su sprovedeni ne bih ovom prilikom zamarao čitatelje, jer su i sve nelegalne radnje koje su tokom predizborne kampanje činili bile prirodni nastavak stila i forme njihovog načina dolaska na vlast i dotadašnjeg vladanja . Nova vlada, stvorena nakon tih izbora je deo istih pučista, ali prilagodljiviji inostranoj javnosti.

Posle II Svetskog rata DOS-ovska pučistička vlada, je nakon instalirane vlade u Pristini, bila poslednja kvinsliska vlada u Evropi. Iz svega toga, iz celog tog neprekidnog niza nelegalnosti i haosa, prirodno je ishođen nastavak kriminalnih radnji kao jedini mogući rezultat takvog stanja . Srbiju su počeli da potresaju bombaški napadi između konkurentskih firmi kojima su koncesije za fundamentalne državne javne radove dali jedni članovi DOS-ovske grupacije dok su se drugi članovi te grupacije protiv toga bunili jer su imali svoje pulene kojima su morali vratiti usluge. Počeo je sukob između institucija u državi jer su one bile podeljene u stilu podele plena među grabljivicama i bile dodeljene tačno određenim licima koji su bili predstavnici tačno određenih struktura i bosova iz DOS-ovskog neprirodnog konglomerata. Gnusan zločin, ubistvo Zorana Đinđića je za posledicu imao situaciju u kojoj je ta nazovi državna administracija sebi iskreirala pravo da kasnijim akcijama u stilu usmrćivanja svedoka i zlostavljanjem pritvorenika u policiji, napada i zatvaranja medija i novinara, političkih neistomisljenika i uopste svih prvaka suprostavljenih političkih partija te i još mnoge druge, ovde nepomenute protivpravne radnje. Pokušali su da na talasu opšteg straha u državi jednom zauvek uklone sve svoje političke protivnike i svojim gazdama na zapadu zauvek osiguraju uticaj i vlast nad ovom teritorijom, narodom i prirodnim bogastvima. Njihove akcije nisu bile pravni i pravedan odgovor na pokušaje „kontrarevolucije“ kako su u početku autoritativnim glasovima a kasnije dobro odabranim plaćenim glasovima govorili narodu putem RTS-a, već jedini mogući sled događaja i posledica njihovog štetočinskog i uvrnutog poimanja države i vlasti. To je morao svojim odlukama da kasnije potvrdi i njihov Ustavni sud jer se već nazirao ubrzan otklon evropskih vlada od DOS-ovskih uzurpatora, jer ti isti Evropljani više nisu bili u stanju da svojim građanima i biračima objasne na osnovu čega podržavaju jednu grupaciju koja državom vlada represijom, ako su im već ranije nekako uspeli objasniti da su nas prvo morali bombardovati i kasnije nam ilegalno oboriti vladu za koju su tvrdili da nije bila demokratska.

Ispovedanja Vasića, Popovića, Čedomira Jovanovića i mnogih drugih pripadnika te nesrećne grupacije, bilo da su ona putem knjiga ili sedmočasovnih tv ispovedanja ili „suočavanja“, nisu nikakvi dokazi o lošoj prirodi prošle vlasti koliko su dokazi o prirodi vlasti od posle 5.oktobra kojoj su, svako na svoj način gore pomenuti, pomogali da dođe i opstane ili su u njoj i sami na neki način učestvovali. U svakom slučaju, hvala im jer će u budućim procesima za izdaju države i naroda dokazni postupak trajati mnogo kraće...