www.olivervulovic.com

Ispovest srpskog Špera

- "Ko ti je kriv Biljana, bila si član predsedništva, što nisi istraživala i pitala šta se dešava ? .......... "Bila sam tamo i saznala sam, Srbi su radili zločine " ....."Duša nam je otišla, tu istinu moramo pogledati u oči "

Inače pored gornjih reči, Biljana Plavšić u zatvoru čita memoare nacistickog ministra Špera, jer "znate on je bio među sebi jednakima", govori još i da je dotakla dno života.

Da li ga je dotakla , i ako već tvrdo misli da jeste, je li sadašnji trenutak u kojem se Biljana Plavšić nalazi ono dno o kojem govori ili je dno života, ono dno čiju dubinu samo njen narod može da oceni, intelektualno i nacionalno, dotakla mnogo ranije, pre nego što je uopšte i zakoračila u švedski zatvor. Očekivao sam, čuvši da će do intervjua doći, da će Biljana Plavšić iskoristiti priliku da i sa vremeske i prostorne distance, kaže i spasi svoju dušu ali, odgledao sam, odslušao i shvatio, da pogodba sa Hagom još nije dovedena do kraja, i da je njen intervju bio još samo jedan Ešdaunov naručen sat vremena trovanja nacije i još samo jedan od delova velikog projekta, tzv denacifikacije srpskog naroda u kojem je ona opet pristala da učestvuje.

Intervjuom, koji je dala banjalučkoj Alternativnoj TV, a kojim je sebe htela da predstavi kao ženu, zatvorenicu, radnicu Crvenog krsta, slučajnog prolaznika kroz ratno predsednistvo Republike Srpske, potpredsednika i predsednika te republike u tranzitu, humanitarnu radnicu , univerzitetskog profesora, pripadnicu Bosne i Hercegovine, mučenicu koja se nije snašla u vihoru rata, a koja je ipak izdržala i nije za vreme rata pobegla iz R.Srpske u Beograd na poljoprivredni fakultet, a eto, mogla je i očekivali su je, samo je više doprinela zaključku da se njen politički portret sve više i jasnije obličava u srpskom narodu mnogo drugačije nego što su svojim kicima, buketima cveća i retorikom hteli da naslikaju i kao takvog ga nametnu Madlen Olbrajt, Volfang Petrić i sada Pedi Ešdaun.

Zaista želim da ta žena izađe iz zatvora i vrati se u Republiku Srpsku, u njenu porodicu, manastir, na fakultet, gde god želi, jer će shvatiti da u Bosni za razliku od intelektalno nisko profilnih Iranki, Srbima prete pravi pravcati i dobro naoružani mudžahedini koji se ne zaustavljaju na lomljenju ruku. Shvatiće gde je prava Al Kaida i shvatiće da se u vreme njenog “ne pitanja i ne istraživanja" u Republici Srpskoj još tada otvorio prvi pravi front protiv Al Kaide i da je to istina kojoj treba da pogledamo u oči i da nam je, hvala dragom Gospodu, duša još uvek na mestu, ma koliko za ovih petnaest godina pokušavaju da nam je uzmu. Kakav čoveče Šper, kakvo ćutanje za vreme sedenja u prvim redovmai na srpskim skupstinama, kakav Crveni krst ? Kome se ta žena obratila tim intervjuom? Teodoru Meronu koji treba da joj skrati kaznu, Medlin Olbrajt da interveniše kao u slučaju ustaških generala, memorijalno-bibliotekarskom centru Bila Klintona u Litl Roku ili svome narodu? Kome god da se obraćala, promašila je u svakom pogledu. Jer niti će joj prvi pomoći niti će joj sopstveni narod poverovati. Oprostiti joj hoće, pa kome nismo. Odavno je Biljana Plavsic prestala da bude političar i zastupnik srpskih nacionalnih interesa ali nisam očekivao da će tako brzo postati obična zena koja ogovara, u ovom slučaju svoje ratne drugove. Da li je zbog humanitarnih razloga ili zbog dubokog neslaganja sa politikom koja je tada vođena odbijala da se rukuje sa Miloševićem a Karadžiću spustala slusalicu? Niko nju ne optužuje zbog svojeg drugacijeg viđenja načina na koji su se mogli ostvariti srpski nacionalni interesi, ako je o tome zaista htela da priča i ako je o tome zaista drugacije i mislila u onim vremenima kada su je nazivali srpskom majkom, već zbog trenutka i načina kada je počela javno da te svoje nove poglede iznosi. I opet je to nije spasilo osvete od strane muslimansko-američke koalicije, kao što ni nas sada sveukupno gledajući ne spašava ama ikakva kooperacija sa okupatorima. Okupator nema milosti Biljana ni za vreme a tek je nema posle rata.

Srba na kosmetu je sve manje i manje a i ono malo što ih je postalo, istrebljuju perfidnije i tiše, Srbi u Republici Srpskoj su sve potlačeniji. Poput Šperovog gazde, koji je kada mu je nestajalo gasa i metaka, pribegavao uskraćivanju hrane i ostalih fundamentalnih uslova za život, njihovi današnji naslednici od tog arsenala na Kosmetu koriste struju kao metod Ešdaun pare,pretnje i podvale, sutra će se svi oni vratiti mecima. Kao i Srbija i Republika Srpska je sve manja i sve manje je Srba koji mogu biti na njenom političkom čelu, do momenta dok se ne steknu uslovi da se Srbima uopšte i zabrani da se bave sobom i da imaju svoju Srbiju, svoju Srpsku, svoju Crnu Goru. O tome je trebala da prića Biljana Plavšić. Njen švedski usud je trebao i da bude njen poslednji front i rov, poput onih vremena u kojima je obilazila prave frontove i rovove i hrabrila borce za vreme rata, i da iz njega, tog poslednjeg rova i fronta, poruči njenim tamničarima, srpskim neprijateljima, okupatoru, izdajnicima- džabe vam sve bilo.

Trebala je da pruži otpor i sa te strane se uključi u sveopšti otpor koji njen narod, sada na miran način pruža okupatoru. Biljana Plavšić je opet propustila svoju šansu da radi u interesu svog naroda, kao što ju je propustila u Republici Srpskoj, u Hagu i sada u švedskoj tamnici. Neka su joj laki zatvorenički dani, neka joj Bog sačuva zdravlje i život, neka joj brzo svane sloboda, ali neka nas sa svojim intervjuima i knjigama više ostavi na miru. Mi ovde zaista imamo preča posla, ona posla koja Biljana Plavsšić nije umela i nije imala hrabrosti da završi.