www.olivervulovic.com

Hero je bila Afroditina prvosveštenica koja je skočila u more kada se njen ljubavnik Leander udavio preplivavajući Helespont da bi došao na sastanak sa njom. Nekako me današnja gospođica Hero savršeno asocira na današnju Evropsku Uniju, dok me ova naša tvorevina, SCG, istim intezitetom asocira na Leandera. Verovatno već pogađate da stil i način pregovora koje koje nam je izdiktirala EU kako bi smo negde nekom polovinom, neke decenije postali njena članica, doživljavam kao Helespont na čijoj sredini ćemo se udaviti. Za razliku od one stare Hero, ovoj današnjoj, zbog našeg davljenja neće pasti na pamet da skoči u more. Možda u neki bazen ali pijana od radosti.

Nisam Evromrzac, čak ni Evroskeptik. Iskreno bih se radovao ako bi smo što pre ušli u EU, ali me mnogo činjenica neprestano podseća da nas u tamo ama baš niko ne čeka raširenih ruku i da se niko od evropskih političara iskreno ne raduje i ne nada da ćemo mi jednog dana tamo zaista i zadaniti. Ovi njihovi pregovori sa «suspenzivnom» klauzulom mi liče na kupovinu vremena da Srbi ne bi poludeli i opet sve oterali u vražiju mater i izabrali Radikale i počeli ponovo da im prave probleme na putu njihovog zalaganja da stvore nezavisni Kosmet, Sandžak i Vojvodinu. Valjaćemo im samo ako pristanemo da u EU uđemo kao država prostrana od Beograda do Niša. Tada bi nas bezuslovno i bez čekanja primili pa ma kakav nam ekonomski i politički sistem bio (kao što su i primili siromašne Rumune i Bugare) i makar se zakleli da im nikada nećemo predati ni Karadžića ni Mladića. Ma ne bi im bilo uopšte bitno gde se ta dva čoveka nalaze i šta rade. Za razliku od nekadašnje zaljubljene Hero, ova današnja od Leandera traži da Helespont prepliva sa jednom rukom na leđima i tegom na obema nogama. I ako je Al Kaida gotovo registrovani učesnik političkog života u,od Srbije znatno siromašnijoj Makedoniji i Albaniji, EU je sa njima pregovore o pridruživanju započela još pre 4 i 2,5 godine. Tamo gde je Al kaida na vlasti, na Kosmetu, Evropa šalje neograničenu pomoć i bori se iz sve snage za otcepljenje.

Da nam budućnost nije svetla po pitanju skorog ulaska u EU kao reper nam mogu poslužiti i nemački izbori. Merkelova, koja od Srba mrzi više samo Turke (krenula žena po redu, po broju imigranata u svojoj zemlji), za svog najbližeg saradnika je postavila gospodina Štruka, za čijeg je ministrovanja odbrane se desio 19. mart na Kosmetu i kada su Srbi izginuli najviše u zoni odgovornosti njegovih vojnika. Za kukavičluk i nezainteresovanost prema srpskim patnjama na Kosmetu od strane nemačkih pripadnika KFORa, Štruk je našao više reči opravdanja i utehe nego za sve žrtve Cunamija i Katrine zajedno. Šta mislite, koliko će tek sada saosećanja imati prema Srbima kada bude u poziciji da još bitnije utiče na našu budućnost ?

Takozvane pregovore će voditi Ahtisari, koji je ovde poznat po srčanosti sa kojom je Miloševiću pokazivao list belog papira kao primer na šta će ličiti Beograd ako se ne prihvati prekid odbrane Kosmeta od NATO agresora 1999. godine. Njegov prvi saradnik će biti gospodin Albert Rohan, bivši radnik ministarstva Spoljnih poslova Austrije,politički naslednik Alojza Moka i čovek kojeg sam lično slušao u njegovim antisrpskim izlivima emocija. Ako meni ne verujete na reč, potražite sve njegove izjave o Srbima za vreme NATO agresije.

No,koga mi zaista imamo u Evropi? DOS je došao na vlast tako što je govorio da Miloševićeva Srbija nije imala saveznika u Evropi i da će se njihovim dolaskom ta situacija automatski promeniti. čijoj podršci možemo da se nadamo, ako sa sigurnošću možemo očekivati prepreke od Nemačke, Austrije, Slovenije (koja nikada u svojoj kratkoj istoriji nije propustila priliku da radi protiv srpskih interesa) i Hrvatske koja će u međuvremenu nadkrivena krilima svojih germanskih anđela biti već dobrano instalirana u Briselu. Koštunica se kune u Italijane koji sada opsedaju Srbiju sa svojim kapitalom samo iz razloga što se ovde događa njegova prvobitna akumulacija a koji će opet u datom momentu uraditi sve što im nalože Amerikanci. Pa ljudi moji, oni trpe silne gubitke u ljudskim životima svojih građana i vojnika u Iraku i u neprestanom su stanju uzbune u strahu od napada Al Kaide zbog paktiranja sa Bušom, pa niti su se povukli iz Iraka niti su oladili kontakte sa Amerikancima. Ko normalan može da očekuje da će oni nasuprot američkoj želji da Srbija ostane u što dužoj izolaciji i političkom vakumu u međunarodnim odnosima ipak poturiti leđa za nas u potrebnom trenutku ? Nije ni Rusija u koju smo se toliko kleli ništa značajno uradila kada su nas besomučno ubijali pa verujte neće ni Italija zbog nas ni sa kim ući u politički sukob i nadmudrivanja. Francuzi će, u negovanju svojih muslimana da im ne bi prolazili cestama kroz Ajfela, najviše koristiti peparate napravljene od bosanskim i šiptarskim muslimanima žrtvovanih Srba. Česi su što se srpskog pitanja tiče toliko Havelizovani da Srbiju doživljavaju kao daleku i divlju državu kojoj ne bi škodilo još malo bombardovanja a Slovaci bi odmah dobili preko usta kao i mnogo puta do sada kada su nešto iole pokušali da urade za Srbe, a jesu pokušavali. O Britancima ne treba trošiti reči jer je antsrpstvo nešto što njihovi mladi političari uče kako kroče na prvi brifing kod svojih mentora. Srednja generacija im je upravo na Kosmetu i uvežbava nove šiptarske terorističke jurišnike. Ostali su ili debelo protiv ili nisu bitni. E, sa takvom Evropom mi pregovaramo i takvoj ćemo podnositi žrtve u nedogled, nadajući se da nismo žednik koji u pustinji za badava trči prema oazi koju samo on vidi.

Zna ova Evropa da ćemo mi u Labusovom stilu, kao onda kada su kidnapovali Miloševića pa je dotični rekao - mi smo naše uradili, sada ste vi na redu -, uraditi ekspresno sve što se od nas traži i prilagoditi im se u svakom pogledu, pa su zato i uveli «suspezivnu klauzulu», tu tvorevinu koja baštini tekovine «spoljnjeg zida» sankcija i «duha Dejtona», dakle svih jezičkih umotvorina koje su bile jače od svih ugovora koje smo sa njima potpisali. Osećam da bi bili baš u problemu kada bi im se ispred Blerovih vrata sa podignutim rukama pojavili lično Mladić i Karadžić. Zaista bi im trebao ogroman intelektualni napor da nanovo smisle neke nove nepremostive uslove za Srbe ali i ne sumnjam da bi ih i smislili, gledajući kako su se u sličnim situacijama kroz istoriju snalazili. Kako su nam Britanci nekadašnji SKOJ zamenili Otporom, smislili bi oni i u novoj situaciji neku formaciju koja bi po potrebi, čas bila partija čas pokret otpora. I ovako Koštunici spremaju i grade imidž novog parije zbog i ovo malo salonskog nacionalizma što ima u sebi, ne bi li kasnije imali materijala na osnovu kojeg će graditi i finansirati neki novi antisrpski projekat u strogom centru Beograda.

U pregovore sa trećim stranama se ulazi samo ako se prvo mi u svome dvorištu dobro i tačno izpregovaramo i nakon tih dogovora znamo šta hoćemo i čemu težimo. Ovde toga nije bilo i liči mi da ne sme ni da bude, jer niti ćemo se oko bilo čega dogovoriti niti ćemo definisati ciljeve. «Ne sme» da bude takvih pregovora jer će se kao kod pokvarenih kulisa na pozorišnoj sceni, prilikom njihovog pada žestoko otkriti da Srbi u stvari Evropi uopšte ne veruju i da u dubini duše znaju šta im ona sprema i želi. Zato svi sada vladajući politički činioci u Srbiji i toliko beže od sklapanja jednog unutrašnjeg dogovora pred pregovore o Kosmetu. Pouke Srbi vuku iz hermesovskog stila ponašanja Evrope samo u poslednjih šezdeset i pet godina. Zbog toga i iz inata prelaze most Slobode pet dana ranije da oni koji su ga srušili se ne bi sada šepurili po njemu zato što su platili njegovo ponovno građenje i čišćenje Dunava ispod njega. Evropljani što više ,kao bajagi, samostalno vode politiku to više preuzimaju manire Amerikanaca , te vas u sito vreme biju i teraju da ih neizmerno zbog toga volite. Tako su i Evropljani zaista umislili da smo kraktkopamtljivi i da ćemo im priuštiti to zadovoljstvo da svojim uspehom i dobrotvorstvom proglašavaju ono što bi, da je istinske međunarodne pravde, nekom sudskom presudom morali da urade još pre 5 godina. Oni su to ipak stoičkije podneli od evropskog Pajtića. A toliko se sa svojim sapartijcima iz DS-a nekada trudio u pravljenju spiskova uspešnih srpskih firmi koje je slao Evropljanima da ih stave na crne liste i taman je mislio da se kao najbolji dostavljač koji je avanzovao u lokalnog glavešinu, slika pored svojih nekadašnjih pretpostavljenih kao ravan njima i to na sred novosadskog mosta.

Kakav peh.

Usud ovog naroda je što uvek u ključnim situacijama, u onim trenucima beznađa i opšte apatije svoju sudbinu prepušta onima koji su trenutno na vlasti, bez ikakvih ranijih pritisaka i opomena toj vlasti da pazi dobro šta radi kada pregovara o najosetljivijim nacionalnim i državnim interesima.

Labus, Koštunica, Tadić i Vuk Drašković će biti one ličnosti koje će asistirati albanskom i evropskom pregovaračkom timu da se međusobno dogovore oko naših teritorija i američkom i evropskom pregovaračkom timu dok se budu dogovarali oko limita koji će nam se dozvoliti da dostignemo u ekonmskom razvoju i integracijama sa ostatkom sveta.

Da vidimo kako će i u šta ti ljudi koji su glatko znali da optuže druge da poraze proglašavju pobedama, proglasiti i pretvoriti svoj politički i naš nacionalni poraz.