www.olivervulovic.com

Babićevo treće suđenje

Od dva suda kojima je bio izložen, jednom neprijateljskom koji ga je utamničio i prisilio na izdaju svog naroda a potom prevario i osudio i drugog suda, suda svog naroda koji ga je prezreo i osudio kao izdajicu, Milan Babić se nakon svega odlučio da ode pred treći sud, Nebeski, ne bi li na makar jednom mestu do pravde stigao časno. Da li je zgrešio i zbog načina na koji je pred taj treći sud odlučio da ode, svojevoljno, ima ko da brine. Izdajnik koji je bio izdan od onih koji su ga na idaju prisilili, odlučio je da na kraju njih izda, ne bi li od svog, narodnog suda, čija ga je osuda više bolela od one haške, na kraju ipak dobio pomilovanje. Da li će ono ikada stići, odlučiće istorija.

Pored svih suptilnih zlostavljanja utamničenih Srba u tom modernom, ulickanom i tehnički odlično opremljenom srpskom Gvantanamu, nevladin sector je tek sada graknuo na uslove življenja u Hagu i to ne zbog toga što žele humaniji i pravedniji tretman za sve zatvorenike, već zato što su izgubili «svoga» svedoka u procesima koji se vode protiv rukovodstava svih srpskih država na teritoriji bivše SFRJ. Smrti Dokmanovića, Kovačevića i generala Đukica nisu bile razlog da NVO podignu svoj glas, kao što su ga podigli zbog nesrećnog Babića. Oni i u smrti dele Srbe na, podobne i nepodobne. Babić je bio prezren od svog naroda, ali je načinom na koji je odlučio da umre, prezreo i zauvek napravio otklon i od ovih srpskih nvo-aca, koji se post festrum zalažu za njegova prava, na koja nisu mislili tokom perioda u kojem je kao zatočeni bivši srpski rukovodilac bio izložen mučenjima i ponižavanjima i tako nateran da lažno svedoci za «drugu stranu», koju su na ovaj svet doneli oni koji su bombardovali Udbine, vodili Hrvate u poslednji genocid u 20.veku i bombardovali izbegličke kolone, navike od koje nisu mogli da pobegnu ni tokom bobardovanja Srbije. Srpske NVO još nisu uspele da im od sudbine Fljore Brovine i časti jedne druge albanske žene, ratnog zločinca- decoubice, kao i drugih decoubica kojih je u ratu na Kosmetu na albanskoj strani bilo u do sada nezabeleženom broju u istoriji terorističkih organizacija., na red dođu i sudbine Srba koji se i dan danas protive i bore protiv onih koji su se iz okupatora, velikih sila, agresora, samovoljno prozvali u Međunarodnu zajednicu, Novi svetski poredak, humane globaliste a otimaju tuđe teritorije i uništavaju države kao što su uništili SFRJ, SRJ, Srbiju, Irak, Avganistan, Honduras, Nikaragvu, Ćile, Kubu, Panamu i mnoge druge, a iz sve snage podržavaju i štite autoritativne, nedemokratske i fašističke režime poput Saudijske Arabije, Katara, Kuvajta i režima koje su instalirali na okupiranim teritorijama Iraka i Kosmeta. Srpske NVO su neme, slepe i gluve, kada se u ime iste institucije u kojoj je Babić umro, u Srpskoj ubijaju cele porodice da bi se došlo do jednog njenog člana. Od porodice za jednog, do sto za jednog, put nije dalek a to u «modernoj», «evropizovanoj» i «pravilno politički edukovanoj» , drugoj Srbiji , nikog ne brine. Samo još mi iz «zaostale», «antiglobalisticke», «antihaške», «nacionalističke» Prve Srbije, još uvek brinemo i patimo za svakim izgubljenim srpskim životom, ne zaboravljajući i ne ignorišući i živote koji su pali za ideje koje su bile protiv našeg državnog i biološkog opstanka.

Novom svetskom poretku i njegovom čedu u Hagu nije baš da smrti i ne odgovaraju. Miloševićeva iznenadna smrt bi bila najbolja vest koju bi slatko poslali u svet, jer bi na taj način prekinuli samoponižavanje koje uopšte nisu očekivali tokom ovog kafkijanskog igrokaza koji vode protiv Miloševića. Nije njemu zabranjeno da ode u Rusiju na lečenje zbog toga što se tamničari plaše da bi on od tamo pobegao, već zbog toga što se plaše da bi se tamo izlečio i vratio da ih dokusuri u njihovom jadu i bedi koji glamurozno nazivaju optužnicom. Dokle god im je na oku i na lekovima lekara opšte prakse, šansa za njih još uvek postoji. Haška izlazna strategija je za mnoge Srbe postala ulazna u smrt, a posle presuda koje te pravne nakaze budu izricale, najverovatnije i ulaznica u smrt i same srpske države ako to sve i dalje budemo mirno posmatrali. Na žalost Haga i njegovih tvoraca, državni suicid ne postoji i ako nas na njega putem raznih pregovora i ugovora neprestano nagovaraju od 1991-e godine i ako pokušavaju da ga izmisle i implementiraju kao živeću pravnu normu baš preko eksperimenta nad našom državom i narodom. Mogu oni da odcepe Crnu Goru sa mafijaškim režimom na čelu , da otmu Kosmet sa fašističkom huntom na cije čelo su postavili ustaško-balističkog krvavog generala, učesnika Oluje i Klecke, Čekuom, poslednjeg uniformisanog fašiste sa najvećim činom na Balkanu. Mogu naši neprijatelji da stvore i Sandžakstan i Hungaro Vojvodinu, jer su jaći i bezobzirniji. Ali kao što rekoh na početku teksta, njihovim delima će kad-tad suditi još dva suda koja osim njihovog u Hagu postoje narodni i Nebeski. Vreme i moć tu zaista ništa ne predstavljaju...