www.olivervulovic.com

šta je Koštunica doneo iz Pariza?

DOS a sa njima i Koštunica kao jedan od njegovih glavnih osnivača, vođa i nastavljač, je u predizbornim kampanjama i kasnije tokom vršenja vlasti, tvrdio da je Milošević rešavao problem Kosmeta kroz prizmu srpskog nacionalnog i teritorijalnog pitanja, što je po njima bilo apsolutno pogrešno i štetno te da će oni problemima Kosmeta pristupiti kao demokratskom pitanju i kao takvog ga brže i uspešnije rešiti. Od te DOS-ovske strategije od koje Koštunica ni dan danas nije odstupio, sada kao rezultat imamo jednoglasje u Evropi «da Srbija nema demokratski potencijal, jer neće da prihvati nezavisnost Kosmeta»..DOS-ovski tzv demokratski pristup problemima na Kosmetu je u stvari od samog starta bio kapitulantski i veleizdajnički. Takva je bila i njihova politika, od koje je u jednom momentu hteo da odstupi Zoran Đinđić, želeći da na sve postpetooktobarske prevare od strane Zapada i on odgovori prevarom svojih uverenja i mentora te se okrene politici zaštite srpskih nacionalnih i teritorijalnih interesa na Kosmetu, što je platio glavom. Sve godine Đinđićeve vernosti Zapadu su pale u vodu, onog momenta kada je zaigrao na istinsku nacionalnu kartu i ako je za njih važio kao provereni demokrata. Kosmet nije nikada bio niti će biti demokratsko pitanje osim ako pod pojmom «demokratski» ne prihvatimo viđenje Zapada, po kojoj će Srbija biti prihvaćena kao demokratska država jedino u slučaju da se odrekne Kosmeta..Kosmet je bio i ostao poprište sukoba naroda kojem je ta teritorija bila i ostala prabazis državnosti i postojanja sa jedne strane i plemena koje su tu doselilo nakon nekoliko vekova i nastavilo agresivno da se širi putem zločina i služenja svim osvajačima koji su tuda prolazili i koje je u pauzama između osvajanja uživalo sve u svetu poznate privilegije za jednu nacionalnu manjinu, sa druge strane. Kako u životu i prirodi nema konstrukcije koju nije pratila destrukcija, tako nema države na svetu tokom čijeg građenja i funkcionisanja nije bilo snaga koje su se borile za njeno razgrađivanje. Srpska država nije bila izuzetak, posmatrano kroz takve istorijske procese, ali će biti izuzetak i presedan u istoriji po tome što se procesu njene destrukcije i razgradnje pristupilo sa globalnog, izvitoperenog međunarodnopravnog aspekta a protivno svim do tada priznatim međunarodnim konvencijama i ugovorima. U tom smislu se vrši i silovanje nad pojmom i suštinom demokratije , te se od onih kojima bi Izbiće i Račak bile samo pokazne vežbe u odnosu na ono što bi oni učinili svojoj nacionalnoj manjini u interesu očuvanja države i teritorije, kolektivno proglašavamo nedemokratskim narodom i državom jer smo se opredilili za borbu protiv destrukcije i sakaćenja sopstvene teritorije. Jedna od takvih država, Srboosuditelja, je i Francuska čiji nam stručnjaci na pregovorima u Beču iz senke prave model nove države, što je i bio razlog nedavne Koštuničine posete Parizu. Francuska je u svim kidisanjima na Srbiju vazda bila, prikriveno ili javno, na antisrpskoj strani. Zbog svojih interesa uvek se u tim situacijama predstavljala kao balanser u antisrpskim redovima, tako što je na primer, za vreme bombardovanja 1999-e godine zagovarala selektivno ubijanje Srba a spašavanje mostova, a sada zajedno sa Britancima, Nemcima i Amerikancima učestvuje u našoj razgradnji tako što će uticati na svoje saveznike da nas ova poslednja državna razgradnja manje boli. Od njihovnog vekovnog licemernog prijateljstva (tek na ultimatum ruskog cara su tokom Prvog svetskog rata primili ostatke srpske vojske koje su posle koristili kao topovsko meso) Srbija je kao rezultat uvek imala trajnu nestabilnost kao politički rezultat. Koštuničino oslanjanje na Francusku, što svoje korene vuče iz razloga i načina njegovog preživljavanja tokom disidentskih dana u socijalističkoj Jugoslaviji a za šta veliku zahvalnost on lično duguje baš Francuzima, reflektovaće se možda nekim rešenjem u kojem neće biti decidno pomenuta nezavisnost Kosmeta ali će se na terenu kosmetska nezavisnost manifestovati u punoj meri i formi, što će nas kao državu zauvek obogaljiti a kao narod i definitivno i konačno frustrirati a što sve jednog dana zaista i može rezultirati zloupotrebama ideologije nacionalizma u Srbiji, za šta nas neosnovano već sada optužuju. Salonska politika nije nikada ponudila ni jedno ozbiljno rešenje realnog problema, pa tako ni salonski nacionalizam, čiji je Koštunica predstavnik, neće ništa korisno doneti Srbiji, pa makar on bio uvijen u diplomatske pregovore i kontakte sa francuskim mentorima koji naizgled obećavaju Srbima časno i prihvatljivo rešenje. Najveći problem onima koji bi opet Srbiju da uguraju u neki provizorijum poput SFRJ i ovoga što sada nazivaju Srbija i Crna Gora, s time što bi Kosmet visio kao jedva zakačen a sa Republikom Srpskom postojao vizni režim, predstavlja siguran odgovor naroda koji bi se manifestovao apsolutnom pobedom istinskih nacionallističkih snaga na sledećim izborima. Zbog toga se na Zapadu toliko insistira na tzv Koštuničinom nacionalizmu, pokušavajući da se kroz sliku «jedvaprihvatajućih doza Koštuničinog nacionalizma», onaj radikalski i SPS-ovski stave u ravan šovinizma i nacizma i kao takvi unapred dikvalifikuju kao legitimna politička opcija. Brisel, London i Vašington bi bili presrećni kada bi mogli poput Pape koji je 1959. godine Vatikanskim ediktom zabranio Katolicima da glasaju za komuniste, da uvedu neki Vašingtonski edikt kojima bi se Srbima zabranilo da glasaju za nacionaliste. Sličnu situaciju već imamo u Republici Srpskoj, gde se godinama dekretima okupatora sa vlasti uklanjaju izabrani srpski predstavnici od predsednika države do šefova mesnih kancelarija. Srbi u Srpskoj su još uvek, francuski posmatrano, u hugenotskoj situaciji i u iščekivanju svog Nantskog edikta kojim će im biti povraćena istinska politička prava. Za Srbe na Kosmetu i zastarela i prevaziđena politička odluka tipa Nantskog edikta je daleki i neostvarljiv cilj, jer ih je svakim danom sve manje i manje na tim prostorima što je posledica albansko-američkog Konačnog rešenja, kojem je zdušno pripomogao i Francuz Kušner inspirisan antisrpskom filozofijom opet Francuza Levija. Pregovori o Kosmetu u koje se Koštuničina administracija uključila po pravilima koja su samo za koji sekund stepena manje oštra od onih u Rambujeu i koji su veštački vremenski limitirani na kalendarsku 2006-u godinu, po načinu njihovog vođenja i već zacrtanog cilja svakim danom sve više poprimaju tajanstveniju i mističniju formu, te se u tom smislu odnosi među tzv pregovaračima svakim danom sve više komplikuju zbog miksa rozenkrojcerovskog i opusdeovskog načina delovanja Kontakt grupe i Ahtisarija a pod plaštom neprestanih antisrpskih izjava iz Londona i Vašingtona. U procesu koji se vodi u Beču, Francuzi pokušavaju Srbima da predstave svoju poziciju u odnosu na ostatak Kontakt grupe kao poziciju Ričarda Harisona a ulogu ostalih kao ulogu kolektivnog Hoze Marije Eskrive. Francuzi mudro prećutkuju da je Srbima na tim čudnim pregovorima, namenjena uloga inicijanata čija sudbina zavisi samo od jedne pogrešne kuglice u ceremonijalnom šeširu i zbog toga uz pompu primaju Koštunicu sa svim počastima u momentima kada im je zbog nemirne situacije kod kuće vrlo neophodan ozbiljan diplomatski poen koji bi Širaka i Vilpena barem malo vratio na noge sa kojih su ih oborili francuski studenti i sindikalci. Koštuničina odluka da svoje privatne saveznike pretvori u naše državne i ako za to i kroz istoriju i kroz aktuelnu političku situaciju gledano nema ama baš nikakvog osnova ima za rezultat agresivnije francusko involviranje u kreiranje diplomatskog rešenja za Kosmet samo onoliko koliko to ima značaja za njihovu diplomatiju i ugled kod domaće javnosti, bez ikakvog osvrtanja na stvarne srpske interese. Koštuničina saradnja sa Francuzima u ključnim momentima pregovaranja je pogrešna i predstavlja još jedan iz dugog niza Koštuničinih utopijskih poteza u vezi Kosmeta. Koliko se Koštunici može priznati očigledna politička spretnost na domaćoj sceni, toliko se ovo njegovo naslanjanje na Francuze može posmatrati kao kontinuitet loših poteza na međunarodnoj sceni, počevši od pogrešnog početnog pristupa Putinovoj administraciji i kineskim zvaničnicima. Demokratska vlada i Koštunica u Beogradu Francuzima nisu ništa značili i strašnog 17. marta kada su šiptari divljali Kosmetom a kada su Francuzi mogli, da su zaista istinski srpski prijatelji, takav splet okolnosti debelo politički da materijalizuju u korist Beograda i pomognu da se još tada naša diplomatska pozicija ojača pred pregovore koji su još tada bili najavljivani. Ne, francuska spoljna politika se i tada pridružila ostalim silama koje na Kosmetu imaju vojsku u objašnjavanju Srbima zašto je naša vojska morala ostati sa druge strane administrativne linije u trenucima kada je naš narod bio izložen ubijanju i progonu. Osim lične političke i filozovske inhibisanosti Francuzima, Koštunica se na njihovu spoljnu politiku oslanja i zbog nemoći i neznanja da pronađe dobitnu kombinaciju za učinkovito diplomatsko pristupanje Berlinu, Londonu i Vašingtonu koji skupa zaista čine pravu osovinu koja će odlučiti o rešenju za Kosmet a ne osovina Pariz-Berlin-Moskva, koja je dolaskom Merkelove za kancelara izgubila svaki značaj, te je Koštuničin pokušaj da od Pariza napravi trojanskog konja u zapadnjačkim redovima zaprepašćujući dokaz njegovog kašnjenja u pravilnoj proceni odnosa političkih snaga na Zapadu…

Američki ljudi u Beogradu, poput Dušana Janjića, i ako iz Vašingtona neprestano stižu drugaciji signali tvrde da Amerikanci u stvari još nisu doneli odluku o Kosmetu. “Oni nisu stidljivi” kaže Janjić, -i da su hteli oni bi već proglasili rešenje za Kosmet a ne bi u diplomatski rečnik uveli izraz budući status, koji sam po sebi ništa ne određuje-.

Nemački ambasador u Beogradu ne propušta ni jednu situaciju da naglasi kako je nezavisnost jedno od mogućih legitimnih rešenja, dok smo od Britanaca kroz Sojerova i Strouva usta već dovoljan broj puta čuli za šta se oni zaista zalažu. Zbog te sinergije negativnih izjava iz Berlina, Londona i Vašingtona, Koštunica je u panici odlučio da se umesto agresivnijeg i založnijeg pristupa kod ruske i kineske diplomatije koje jedino i imaju snage da za Srbe isposluju prihvatljivo i održivo rešenje, opet osloni na Francuze, čija retorika nije explicitno antisrpska kao nemačka i angloamerička ali čije se političko delovanje, na žalost, ni malo ne razlikuje od njihovog. Zbog Koštuničinog mlakog i neoprostivo usporenog diplomatskog delovanja u pravcu Moskve došli smo u situaciju da je Rusija u nezavisnosti Kosmeta videla šansu za Osetiju, Abhaziju, Pridnjestrovlje i polovinu Ukrajine kao delove svoje nove imperije u stvaranju i ako bi njen povratak na Balkan, a za šta joj je Koštunica široko mogao otvoriti vrata, doprineo više širenju i jačanju ruskog uticaja nego da se sve pobrojane regije istog momenta priključe Ruskoj Federaciji. Istinski problem Rusije je Čečenija i Zakavkazje, koji bi odvlačenjem teritorija bogatih energentima više oslabili Rusiju nego što bi je ojačalo priključenje ostatka celog bivšeg SSSR-a, a što kosmetskim presedanom u budućnosti može dobiti legitimitet i realizovati se. Od svog početka Koštunicina spoljna politika je pogrešna i bez ikakve efikasnosti a izborom Vuka Draškovića za ministra spoljnih poslova, koji je samo jo jače nastavio porazan rad Gorana Svilanovića, samo je dodatno dobila na poraznosti, praznosloviju i opštoj nemoći. Kako je Koštunica opterećen frankofilskom vizurom sveta, tako je i Drašković dobrano mentalno oštećen antimiloševićkom fiksacijom svoj spoljnopolitički angažman pretvorio u nastavak privatnog rata protiv porodice Milošević na međunarodnom planu a sa vrlo malo istinskog diplomatskog delovanja u interesu države.

Draškovićev izlet u diplomatiju sa floskulom -više od autonomije a manje od državnosti- savršeno je štetočinski koincidirao sa idejom Doris Pak o Kosmetu kao -evropskoj regiji-, ili Tadićevom idejom -entitetskog Kosmeta- koje obe obilazno ali sigurno vode rešenju suverenog Kosmeta. Da bi konačno počeo da na spoljnopolitičkom planu dolazi do opipljivih rezultata u interesu Srbije, Koštunici je neophodno da se na unutarpolitičkoj sceni konačno opredeli i prestroji te saveznike nađe u snagama kojima spoljna politika i srpski nacionalni interesi nisu tereni za retoričku gimnastiku uz pomoć koje ostvaruju svoje uske stranačke i privatne interese već zaista istinski i iskreni politički cilj na dobrobit naroda i države. Tako ojačan i sa zaista relevantnom i čvrstom pozicijom u sopstvenoj državi Koštunica se može upustiti u pregovaranje sa svim stranama koje osim nas imaju interese na ovim prostorima. U suprotnom, rezultati njegove spoljne politike će i dalje biti u skladu sa pozicijom koju njegova vlada ima u Srbiji -mnogodaje ni za šta - .