www.olivervulovic.com

Glavu gore Srbi!

Pošto svi pokušaji spolja instalirane srpske administracije da se od 2000. godine, od kada nas kao bajagi prepoznaju kao demokratsku državu ,da na sve do sada poznate i normalne načine se udenemo u interese velikih sila koje sebe vole da nazivaju Međunarodnom zajednicom nisu urodili plodom, onda je i naša obaveza, a pogotovu nakon kriminalnog ponašanja te tzv Međunarodne zajednice u vezi referenduma u Crnoj Gori, bez obzira na na sve njihove diplomatski oblikovane verbalne akrobatike u vezi naših ključnih zahteva za pravedni stav prema rešavanju našeg nacionalnog pitanja na Balkanu i njima i sebi konačno kažemo pravu istinu.

Velikim silama u Srbiji nije cilj ni demokratija ni poboljšanje standarda ni stabilnost u okruženju. Njihov jedini cilj je ono što su još 1980. godine u Vašington postu preko "geografske karte budućeg Balkana " objavili, a to je svođenje Srbije na pretkumanovske granice, njeno političko neutralisanje i svođenje na ekonomsku i političku koloniju tipa Saudijske Arabije, čija je prva tačka ustava "Saudijska Arabija nije demokratska država". Americi, Britaniji i Nemačkoj je apsolutno nebitno unutrašnje uređenje Srbije i stepen demokratije u njoj ukoliko ona bude dovoljno mala i politički nemoćna. Veštačko i protivpravno stvaranje diktatorske privatne države Crne Gore je poslednji očiti dokaz njihovih stvarnih namera. Pomenute države su u politici prema Srbima na Balkanu sve vreme vođene samo svojim političkim interesima koji su miks degenerisane geopolitike i osvetoljubivosti, u čemu se Amerika i Britanija oslanjaju na prvi a Nemačka i na prvi i na drugi deo pomenutog miksa. Zluradost Nemaca i Austrijanaca koju su ispoljili u svojim komentarima o nezavisnosti Crne Gore opisima “da je srušen i uništen i poslednji deo nekadašnje srpske tvorevine koja je doprinela uništavanju Austrougarske i porazu nacističke Nemačke” su dovoljan dokaz o njihovom dosadašnjem “demokratskom i nepristrasnom” pristupu sukobima naroda na teritoriji bivše SFRJ. Šesnaest godina delovanja Britanaca, Amerikanaca i Nemaca uz poprečnu pomoć Francuza, tokom kojeg su Srbi ubijani i proterani iz Hrvatske, tokom kojeg su pomagali antisrpsku koalcijiu u Bosni i Hercegovini, bombardovali SR Jugoslavije i besprizorno oteli Kosmet i na kraju, zdušno pomagli kriminalcu i diktatoru Milu Đukanoviću u njegovom antisrpskom i neustaškom projektu stvaranja nezavisne Crne Gore su već odavno definisana mapa puta tih država prema Srbima. Nova, nacionalno prosvećena i osvešćena srpska vlast, koja posle svega mora doći na čelo države, mora jasno i glasno staviti do znanja lešinarima u Londonu, Berlinu i Vašingtonu sledeće naše stavove.

Dosadašnja okupacija našeg naroda i njegovih država će se i u skupštini obznaniti i kao takva pravno definisati i osuditi.. Za nas i dalje postoji SR Jugoslavija i njen poslednji legalno izabrani predsednik je bio Slobodan Milošević, kojeg su okupatori još 5. oktobra stavili u kućni pritvor, kasnije zatvorili u Centralni zatvor i sproveli u okupatorski kazamat u Hagu, gde su ga na kraju i likvidirali. SR Jugoslavija i njeni građani ne priznaju ni jedan politički i državni produkt nastao kao posledica bombardovanja 1999. godine kao što su prisustvo stranih vojnih snaga na Kosmetu, brisanja srpskog naroda kao konstituivnog iz ustava Hrvatske, oduzimanje prava Srbima u Republici Srpskoj na samoopredeljenje i ilegalni međunarodnopravni subjektivitet Crne Gore. To su politički ciljevi za koje će se nove vlasti na miroljubiv način boriti , do njihovog ostvarenja, jer su pravedni, jer se SFRJ nije raspala već je prema njoj učinjen zločin protiv države i međunarodnog mira i jer su ciljevi velikih sila očigledno antisrpski, tako da ni mi više nemamo ni pravnu ni moralnu obavezu da naši ciljevi ne budu čisto srpski a ne antievropski .

Takođe treba neizostavno istaći da Srbi više ne vide dobrobit svoje budućnosti u Evropskoj Uniji, Evroatlantskim integracijama i Ujedinjenim nacijama, jer su sve te organizacije kao i tela koja su ona do sada stvarala u interesu delovanja Velikih sila na ovim prostorim, kontinuirano radial protiv svih srpskih državnih i nacionalnih interesa. Velike sile treba podsetiti na delovanje OUN u RSK, Oebsa, NATO pakta, Saveta Evrope, Pakta za stabilnost, njihovih guvernera i vojnika u Bosni i Hercegovini, KFOR-a na Kosmetu, i na kraju, njihovih diplomatskih i drugih tajnih ispostava u Crnoj Gori.. Takođe treba jasno staviti do znanja da srpska vlada Tribunal u Hagu posmatra kao politički instrument okupatora i da srpske vlasti neće više ništa činiti u cilju pomaganja te kvaziinstitucije već će se naprotiv boriti za njeno ukidanje i proglašavanje celokupnog njenog delovanja i rezultata tog delovanja nezakonitim i nevažećim. Ratnim zločincima ćemo suditi po pravu a ne po sili vojno poraženih.

Osim političke borbe protiv uništenja i samouništenja, nova srpska vlada treba i da svetu obznani da se ne odriče demokratije , da će kao i do sada potpivati sva prava nacionalnih manjina ali da će insistirati i na njihovim obavezama prema srpskoj državi. Politika samoblaćenja, samonacifikovanja, koju su za račun velikih sila u Srbiji sprovodile neke NVO biće pravno sankcionisane i njihovo delovanje će se smestiti u pravne okvire za koje su se zaista i registrovale, pri čemu se neće koristiti metode progona ili bilo koje druge nasilne metode. Buduća srpska vlada treba da u što kraćem roku otkloni sve posledice nasilne nacifikacije srpskog naroda, kao i posledice proistekle zbog državne ideologije nacionalizma, zbog kojeg je naš narod proglašenim šovinističkim, ksenofobičnim, rasističkim i genocidnim. Protiv takve politike vlada treba da se bori isključivo pravnim sredstvima, bez nasilja ali neprestanim stavljanjem na uvid javnosti dokaza o falsifikatima koje su se putem pomenute politike njihovi zagovornici služili i služe. Posebno treba obratiti pažnju na uvijene forme iznošenja lažnih optužbi protiv srpskog naroda kojima se služe pojedine NVO, kao što to u poslednje vreme radi Nova srpska politička misao kroz pero gospodina Vukadinovića, koji je srpska osećanja u vezi nasilnog odvajanja Crne Gore uporedio sa osećanjima koja su imali građani Austrougarske i predtrijanonske Mađarske posle gubitka okupiranih teritorija i naroda, pokušavajući da na mala vrata Srbiju i Srbe proglasi imperijalnom državom i narodom, svesno izbegavajući činjenicu da su Crna Gora, Srpska RSK i Kosmet teritorije na kojima su i pre pojave Austrougarskih imperijalističkih pohoda vekovima živeli Srbi. Vukadinović u svojim najnovijim antisrpskim političkim mislima namerno prenebegava činjenicu da su se 1912. i 1918. godine konačno stvari stavile u prirodno i pravno stanje stvari te su Srbi nakon vekovnih okupacija od strane velikih sila počeli da žive u jednoj državi i imali izlazak na more koje nam po pravu sleduje a koje nam je sada , kao iza vreme skadarske krize, političkim odlukama brutalno oduzeto.

Mora se napomenuti da moderna Srbija nije nikada imala nameru da u svoju državu uključi i delove svog naroda koji ,na primer živi u Rumuniji i Bugarskoj, a što bi bio dokaz imperijalističke, velikosrpske i hegemonističke politike, a zbog koje mi po Vukadinoviću sada imamo sličan osećaj tuge poput austriugarskih hegemona. U interesu mira, Srbija je svojevremeno pogrešno priznala i Dejtonski sporazum u nameri da međunarodnoj javnosti stavi do znanja da joj je mir preči od prava koja su joj pripadala pa to nije zaustavilo napade na njen suverenitet.

Načertanije, Memorandum SANU i drugi politički programi koji su na miroljubiv način zagovarali ostavrenje povratka srpskih prava koja su prethodno bila žrtvovana što zbog turskih i nemačkih pretnji a što u ime interesa i svih drugih južnoslovenskih naroda bivše Kraljevine Jugoslavije i SFRJ , pa i danas zbog američke agresivne imperijalističke ekspanzije, treba da budu oslobođeni anticivilizacijske hipoteke koju su im nametnuli naši neprijatelji i njihovi saradnici u državi poput ličnosti iz cele lepeze žena predvođenih gospođama Kandić, Vučo, Liht, Milić,Pavićević i muškaraca predvođenih gospodom, novim, srpskim misliocima, Vukadinovićem, Janjićem, Vojinovićem isl.

Mi se, osim izdaje i izdajnika u našim redovima, niti imamo čega stideti niti se čega bojati, jer je svake sile nepravde do veka. Kada se tako razmišlja onda se može zaista sa ponosom pogledati unazad prema Beču, Pešti, Berlinu i Istanbulu i hrabro unaped prema Podgorici, Banjaluci, Kninu, Prištini a nasuprot Berlinu, Londonu, Parizu i Vašingtonu.