www.olivervulovic.com

Pišman politika

- Na Božić nosi se vuku večera, od svakog jela po malo, i ostavi se na raskršću s rečima: Eto vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikako... Sličan običaj je i na Kosovu: "Mnogi iznesu na Badnju Večer sofru pred kuću i metnu na nju sve što su zgotovili za večeru, pa onda počnu zvati na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu govoreći: vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi i svi koji nama zlo mislite, dođite na večeru... Ako sada ne dođete na večeru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u naš obor na večeru ni po večeri, jer ćete biti pišman.

Da li je nedostatak snega razlog što je bila znatno smanjena euforija zbog novogodišnjih praznika (Politika, RTS, B92...) ili je za to odgovorna bitno smanjena kupovna moć stanovništva, bez obzira na ekonomske rezultate koje nam je kao uspešne predstavljala Vlada Srbije, ili je pak za to najveću odgovornost snosila predizborna kampanja koja je sada u punom jeku, ostaje nam da zaključimo tek u drugoj polovini ove 2007-e godine i nakon završetka izbora i drugih političkih dešavanja koja će nam odrediti sudbinu kao države i nacije. Jedno je jasno, ni za vreme onih ratnih godina u Srbiji nijedna Nova godina nije dočekana sa više strepnje i tolikim stepenom pesimizma kao što je slučaj sa tekućom 2007-om godinom.

U osvit praznika rodjenja Boga ljubavi, nade i mudrosti u Srbiji se na svim nivoima vrše i ona naglas i ona u sebi preispitivanja koliko je medju nama ostalo ljubavi u odnosu na materijalno, koliko je ostalo nade u odnosu na kolektivni osećaj beznadja i šta bi mi to još trebali konačno da istrpimo od strane Velikih sila, šiptarskih terorista i ostalih inih neprijatelja da bi nam se priznala nacionalna mudrost a da ona ne bude na uštrb našeg postojanja i državnog integriteta. U ovoj permanentnoj političkoj i ekonomskoj ofanzivi iscrpljivanja gradjana Srbije sa ciljem našeg DA na rešenja za Kosmet i Republiku Srpsku a koja nam nisu u interesu, jer smo na drugim političkim frontovima zahvaljujući ljudima i strankama koji nas vode, poput onog političkog fronta za Crnu Goru na kojem smo poraženi i sa tog prostora na duži period proterani, srpskom javnom mnjenju mentalno ne predstavlja problem stav koji Velike sile imaju prema nama, jer je on jedinstven (Španija, Slovačka i Rumunija nisu Velike sile) i istrajan, već mu, narodu, kao nepremostiv problem ostaje nejedinstven, u zbiru licemeran i ekonomski podkupljiv stav domaćih političkih činilaca u vezi svih pitanja koja nas kao narod i državu tište.

Narod Srbije se zaprepašćeno propitivao gde se dede ono “ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog” u glavama vrhovnika G 17 + koji su za vreme štrajka gladju Vojislava Šešelja i tada vrlo mogućeg smrtnog ishoda štrajka javno govorili “da na kraju svako dobije šta je zaslužio”. Narod Srbije je se sa gnušanjem koje nije smeo u ovoj medijskoj demokraturi da iskaže preko medija tokom 2006-e godine suočio sa stavom LDPa da “će Srbija u Evropu pod njihovim vodjstvom ući sa ili bez Srba” i da je jedan od njihovih “najznačajnijih političkih protivnika Srpska Pravoslavna Crkva”.

Narod Srbije sa čuđenjem posmatra Koštuničino likovanje “živela Srbija” a jasno mu je da je, od kada se taj čovek nalazi u institucijama vlasti, nastalo nezaustavljivo razgradjivanje zajednice sa Crnom Gorom, izdato je i u ruke neprijatelja izručeno nekadašnje kompletno rukovodstvo države i uz pomoć njegovog ćutanja i nečinjenja je ubijen njen bivši predsednik i još deset drugih ratnih zarobljenika., a imao je “mučninu od Haga” i govorio je da “zajednicu Srbije i Crne Gore ne može ništa uništiti”.

Narod Srbije sa zaprepašćenjem je tokom 2006-e slušao iz usta onog koji je zadužen i zaklet da brani celovitost države “kako je nezavisnost Kosmeta izvesna” a čiji dvorjani su na proteste puka odgovarali da se “izjave Predsednika Republike ne komentarišu”, a došli su sa njim na čelu, na pozicije na kojima sada jesu pod parolom da je počivši predsednik

Milošević bio diktator. Pred nama kao spasitelji se preporučuju i defiluju nekadašnji vojni dezerteri i kukavice, kradljivci poslaničkih glasova kojima tada nije padao na pamet Gonzales, uništitelji domaćih privrednih subjekata u korist inostranih konzorcijuma (sa izuzetkom onih domaćih subjekata koji im nesebično daju pare), lažovi sa oreolom brozovih disidenata a sa njegovim manirima vladanja, familije nekadašnjih komunističkih generala i političara sa punim ustima demokratije i tranzicije, zagovornici restitucije sa prozora i balkona otetih kuća i na kraju tzv. demokratski hrišćani koji su pozdravljali nasilne smrti srpskih vođa i koji na sve moguće neprirodne načine vrše prisilnu političku beatifikaciju onog čija podrška od naroda nije nikada prešla 10 %. Kao ljudi budućnosti koji se bore protiv ”mračne srpske prošlosti” na svim samo od njih dozvoljenim medijima pojavljuju se oni koji za pobedu na Kosmetu proglašavaju to što su šiptarski teroristi sa krupnih terorističkih akcija prešli na taktiku neprestanih mikronasilja, što će se na Brodarevu graditi “moćan granični prelaz”, što se u Velikom Trnovcu i Zrenjaninu nekažnjeno skidaju srpske zastave. Politička pobeda za te ljude je i izglasavanje “novog ustava” u kojem su samo izmenjali redosled stavki i uveli “ukidanje ropstva” u odnosu na ustav pokojnog “robovlasnika” Slobodana Miloševića.

Po svim pitanjima koje su sami iznosili kao ključna i po onim koje je vreme nametalo, sadašnji vlastodršci u Srbiji su tokom poslednjeih sedam godina izvršili niz prevara sopstvenog naroda. Oni nisu uspeli ni za delić da destabilzuju Ahtisarijevo delovanje a njegovo taktičko čekanje da se oni ustale na vlasti nakon Jovandanjskih izbora grlato proglašavaju za pobedu jer je, eto, odloženo njegovo nasrtanje na Kosmet, što bi, da se ne radi o tako ozbiljnom problemu, trebalo da bude tema satiričnih časopisa.

Njihova deoba Srbalja na dve sorte, bespogovorno ispunjavanje američkih vojnih zamisli na ovim prostorima, njihovo nasilno podvodjenje Srbije pod hrvatski i slovenački ekonomski kolonijalni status, njihova politika ”umerene distance” sa Rusijom, stavljanja Raške oblasti pod kontrolu muslimanskih političkih moćnika, prikrivene ali funkcionalne koalicije sa vojvodjanskim separatistima, totalni politički autizam po pitanju prava Srba u Crnoj Gori, zakasnela i ozbiljno gledajući zanemarljiva ekonomska pomoć Srbima na Kosmetu i apsolutno neuspešna poltika u interesu zaštite njihovih života i imovine, je samo deo niske namernih i nenamernih promašaja koji ih jasno definišu kao gubitnike koji su potrebni svakom drugom, samo ne ljudima koji žive u Srbiji.

Mnogo će se molitvi za vreme ovog Božića čuti za spas Srbije, čini se sa mnogo mnogo više razloga nego u prošlosti. U skladu sa običajima Srba sa Kosmeta valja će nam dobro da razmislimo kome ćemo iznesti sofru uveče i čiji ćemo pišman prizivati, jer je ovog dosadašnjeg bilo za ime Boga dosta.

MIR BOŽIJI I HRISTOS RODI !