www.olivervulovic.com

Nedelja mučnih partnerstava

Iza nas je sumorna nedelja. Prvi decembar nas je podsetio da čovečanstvo osim, u većini slučajeva u nepotrebnim ratovima i višom silom i ljudskom nemarnošću izazavanim prirodnim nepogodama, dobar deo svoje populacije gubi i pokošen virusom HIV-a. Kao i u svakoj ozbiljnijoj humanoj borbi koju ova razjedinjena planeta pokušava da povede na globalnom planu, kada sumiramo rezultate te borbe utvrdimo da za njen uspeh fale uvek iste stvari: novac, solidarnost i iskrena dobra volja. Svetski moćnici nisu osmislili i na svaki mogući način čovečanstvu nametnuli modernu i neprikosnovenu religiju i način života – globalizam, tako da on može biti od koristi običnom čoveku i u onim najosetljivijim i najneophodnijim potrebama, a da to nisu internet ili svakodnevni rad u okviru, na svetskom nivou oktroisanog, političkog i ekonomskog poretka. Krvava borba za kontrolu nad prirodnim resursima planete kao što su energija i voda kao i investicije u svakodnevna zadovoljstva, a koji odnose najveći deo bogatstva koje pomenuti moćnici putem globalizma enormno iz sekunda u sekundu ostvaruju, ne ostavlja puno materijalne podloge borbi protiv HIV-a. Ne mislim da bi neki novi 17. oktobar na svetskom nivou ili ne daj Gospode novi 5. oktobar u našoj Srbiji doveo do istrebljenja AIDS-a, ali bi revolucija koju bi predvodili ekonomisti lišeni rokfelerskog ili rotšildskog pelca a koja bi protutnjala kroz najveće svetske finansijske institucije zasigurno za veoma kratko vreme uticale na to da se radikalno umanji broj inficiranih i obolelih ljudi od ove opake bolesti. Taj dan je daleko ali će sigurno doći i bićemo primorani da na njegovom kraju po ko zna koji put u istoriji ove planete razmišljamo o uzaludnim i nepotrebnim žrtvama koje smo priložili zbog pohlepe onih najbogatijih.

U toku protekle nedelje dosovski prvoborci su ostvarili još jedan od svojih davno zacrtanih ciljeva i uspeli su konačno i da i institucionalno naše vojne snage stave pod kontrolu armija koje su bombardovale ovu državu, armija čiji politčki kontrolori ovoj državi već odavno ne žele nikakvo dobro. Da žele iimalo dobro ovom narodu to bi smo prvo uvideli kroz njihovo delovanje na Kosmetu gde nesmetano, snagom svoga oružja, sprovode okupatorski režim. Vrlo dobre ocene koje su dosovski političri i oficiri dobili za ekspresnu Ohaizaciju naše vojske dobile su i svoju političku formu i Srbija se isto tako ekspresno našla u tzv Partnerstvu za mir. Iz antisrpskih a ne ozbiljnih geopolitičkih razloga u Partnerstvo za mir su ušle i Bosna i Crna Gora jer se na taj način neposredno uvodi i vojni element kontrolisanja srpskog faktora u tim „državama“. Naglo usisavanje Srbije u ovu organizaciju i ako nismo ispunili „haški uslov“ pokazuje koliko je velikim silama u stvari istinski stalo do tzv. Tribunala u Hagu kao pravne institucije a koliko je on u stvari zaista politički instrument koji se upotrebljava kao vid dnevnopolitickog i dugorocnog pritiska onde gde Srbija ima svoje interese, kao što su suštinske evrospske integracije a zanemaruje onda kada se Srbija treba što više staviti u bukagije. Tadićevo oduševljeno obraćanje naciji nakon najnovijih vesti iz Rige ravno je sramoti koju je ovaj narod osećao slušajući obraćanje Kralja Petra narodu putem BBC-a a u kojem je Njegovo veličnstvo izvolelo pozvati narod na pokornost Titu. Tadićevo oduševljenje je tim više i razumljivo jer je danas on jedan od bioloških produkata uspostavilaca ali i vaskrsitelja Titoizma u Srbiji. Iver ne pada dalje od klade. Rusija jeste u Partnerstvu za mir ali je ona i jedina država koja je Zapadu partner da bi bilo globalnog mira i da bi joj se garantovala njena sloboda i miran razvoj dok su sve ostale države „partneri“ da ne bi i vojno bile pokorene kad politički to već jesu.

Srbija je u decembru započela i tzv pregovore o viznim olakšicama sa birokratijom EU. Pregovori se svode na spisak stvari koje država mora odraditi ne bi li joj Unija čije su „integracione sposobnosti na duži period, govorim o decenijama, zaledjene„ (Angela Merkel) omogućila da na nešto manje ponižavajući način dolazi do posetilačkih viza i stvori uslove za prihvat preko 350.000 Šiptara i oko 170.000 Srba, obuhvaćenih readmisijom, koja je u stvari i krajnji cilj cele te igranke. Biometrijski pasoši i lične karte, novi Zakon o strancima kao i moderni informacioni sistemi na graničnim prelazima su čista kozmetika. EU nema iskrene namere prema srpskim gradjanima i to se prosto vidi u njenom selektivnom pozivanju na „haški uslov“ kada na dnevni red dodje razgovor o zaista krupnim ekonomskim koracima koje je ova država napravila u pravcu prihvatanja njihovih pravila igre a u čemu je odmakla dalje i od nekih sadašnjih i od 1. janura budućih članica. Oni od nas žele da naprave samo prijatnog i kontrolisanog suseda, ništa više. Što pre to shvatimo to će nas i manje nervirati radio i tv javljanja našeg predsednika koji se brojnošću svojih diplomatski putovanja takmiči sa pokojnim Vojtilom., a čija su putovanja, za razliku od Tadićevih, makar bila diplomatski uspešna.

Pod izgovorom borbe protiv cenzure, Borka Pavićević i prvi pomoćnik njene guruosti, Vuk Drašković, uspeli su da jedinoj velikoj sili sa kojom nam se na medjunarodnom planu delimično poklapaju interesi a što može imati dobrih rezultata tokom političke borbe za Kosmet, gurnu prst ravno u oko i omoguće da se usred Beograda emituje politički pamflet uvijen u ljubavni film a koji na komercijalan način pokušava da antiterorističku akciju kineskih bezbednosnih snaga na jednom od pekinških trgova opanjka u stilu već odavno poznatih sorošovskih scenarija za koje su se u datom momentu kupovali Puliceri a kasnije im isti bili oduzimani. Srbi imaju dosta gorkih iskustava sa takvim igrokazima a i Borkino prisustvo je dovoljno legitimisalo film da će većina ipak pogledati ono što se od tog filma prikazuje na ozbiljnim festivalima a u čemu nema rediteljevog izleta u politiku već samo umetnosti. Što se spornog dela filma tiče neka kineski umetnik, Borka Pavićević i Vuk Drašković naprave svetsku federaciju „reditelji bez granica, bez drzava, naroda i identiteta“ a sve u sklada sa mondijalističkim pristupom kulturi kojeg su pobornici ali zato nek nas ostave u miru makar sa Kinezima i nek prestanu nevidjenu harangu protiv ljudi koji su bili i ginuli u zgradi koju im je NATO 1999-e usred Beograda gadjao zato što nisu pristali na holivudsko-necenzurisano tretiranje Srbije u medijima. Ushićenje koje je ova „dosovska Leni Rifenštal“ doživela zbog toga što je uspela da ponizi kineske diplomate će joj zaista doneti poena kod ljudi zbog kojih ima onako skupe bunde ali može interesima njenog naroda da nanese veliku štetu. Ako joj interesi naroda već i onako nisu tema, onda joj savetujem da sa Dinkom Tucakovićem ode u posetu gospodji Danici Bajić, čije je sklanjanje iz MIP tražila i izdejstvovala i ponudi joj neki od umetničkih načina da preživi, kada je već zbog toga što je radila kako treba svoj posao ostala bez hleba. Borkino dramsko pozivanje na „otpor cenzuri koji je pružan i ranijim režimima“ radi izvodjenja dela Srbomrzitelja i duhovnog oca antisrpstva u Istocnoj Evrpopi, Vaclava Havela, vise je ličila na setne relikte jednog drugog Otpora cije se delovanje takodje veze za ambasadu, ali ne kinesku i ne u Beogradu.

Nacionalno i patriotsko u umetnosti je legalizovano i ima pravo gradjanstva samo u izraelskoj i americkoj kulturi i umetnosti. Srbima je to još od devedestih zabranjeno i strogo se vodi računa da naši autori ne izadju iz paskaljevićko-albaharijevske definicije kreativnosti pod pavićevicko-srbljanovićevskom cenzurom. Svaka druga srpska kulturna ujdurma tog tipa, pa makar bila i u funkciji ugošćavanja nekog patriotskog dela ili ignorisanjem mondijalistickih propagandnog zurnala ima se žestoko kazniti. Danas su poceli sa mucenom gospodjom Bajic, sutra ce se opet ostrviti na sve nas.