www.olivervulovic.com

O nacionalizmu koji kamenovanjem iskorenjuje homoseksualizam

Čitaocima glasila Vidovdan i ponekim članovima novoformiranog Nacionalnog Kluba Vidovdan nisam nepoznat, tako da ne bih hteo da im svima uzimam vreme nekim opisima svog nacionalističkog „pedigrea“. Dovoljno je da odu na arhivu Vidovdana ili me malo izguglaju. Ne počinjem ovu pismenu ovako zbog gordosti već zbog teme kojom ću se pozabavaiti a koja je opravdano zauzela dosta prostora ne samo u Vidovdanu već u kompletnom srpskom medijskom prostoru.

Šta lično mislim o homosekualnom političkom pokretu i njihovim aktivistima (iz sledećeg mišljenja izdvajam jednostavne ljude homoseksualne orijentacije koji ne trpaju nos u politiku)? Mislim da su počeli da žanju ono što su posejali svojim političkim istupima pred izbore 2000-e. Tada su javno pozvali sve homosekualce Srbije da glasaju za DOS jer su im u Miloševićevoj Srbiji bila „ugrožena“ prava. Uradili su to i ako su bili svedoci tome da je jedna od prvih inicijativa pokojnog predsednika bila da se u Narodnoj Skupštini Srbije ukinu svi restriktivni zakoni usmereni protiv homoseksualne populacije u Srbiji. Milošević je to izdejstvovao i nemojte misliti da je bio baš toliko nedodoriljiv da mu se nije smelo usprotiviti zbog te akcije, naprotiv, opstrukcija je bila snažna i bilo je sa svih strana. Takođe je i preko ministarstva pravde izdejstvovao da se u procesima koji su po pomenutim zakonima već bili započeli, prestupnicima sudi u skladu tzv preživljene norme, što ih je automatski oslobađalo osim u slučajevima odnosa sa licima mlađim od 18 godina.

Homoseksualnih klubova je bilo onoliko koliko su homoseksualci imali novca da ih tada otvaraju ili biznismena koji su u otvaranjima takvih klubova videli svoj ekonomski interes. Ti klubovi tada nisu bili ni paljeni niti su zabeleženi organizovani napadi na njih za razliku od današnje "demokratije" u kojoj su homoseksualci počeli da se skrivaju poput komunista pod Aleksandrom i Hitlerom.. Homoseksualni politički akivisti su pljunuli na sve to i 2000e pokazali koliko u stvari nisu bili ni predstavnici svoje grupacije, koliko onih koji su tada i sada davali para u bobi protiv opstanka naš države, te su na takav način, srebroublja a ne prava svojih radi, bez izborenog mandata sve pripadnike svoje populacije strpali u anacionalni, antinacionalni i antidržavni koš.

Homoseksualni aktivisti se još ni jednom nisu zvanično, glasno i jasno izjasnili svojom podrškom svojoj matičnoj državi u njenoj borbi za odbranu Kosmeta , niti su isto tako potrebno glasno i jasno osudili neke od svojih pripadnika koji su izražavali „razumevanje“ za aspiracije kosmetskih Šiptara. Homoseksualni politički aktivisti nisu ni jednom žestoko osudili izrugivanje SPC-i i Njenim velikodostojnicima a kojoj pripada 90% naroda kojem i sami pripadaju a u kojem oni nisu nacionalna već seksualna manjina. Poneseni pobedom DOSa i tadašnjim mišljenjem da je srpska nacionalna ideja i ideologija nacionalizma pobeđena zauvek, organizovali su paradu homoseksualnih političkih aktivista ( ne bih voleo da mi neko vređa inteligenciju i kaže da su toj paradi prisustvovali i želeli da prisustvuju obični muškarci i žene homoseksualci, koji su se kao i većina naroda kojem pripadaju, borili sa drugim svakodnenim životnim stvarima, a što da ne, možda i stideli anacionalnih i antinacionalnih gadova koji su za malo stranih para sebe proglasili njihovim političkim predstavnicima) a koja je uz krv po ulicama rasturena od grupa kojima se na čelo stavio penzionisani sveštenik Gavrilović.

Da izvinete, bilo bi me baš briga što srpski homoseksualci neumeju da se organizuju da zbog posledica njihove dezorganizovanosti na čelu nemaju , prvo imenovane i ni kojim putem izabrane neskrivene antisrbe, koji više pate što su baš Srbi a ne tamo neki Holanđani ili Islanđani i to mnogo više nego zbog činjenice da su zbog svoje seksualnosti neprihvaćeni u okviru sopstvenog etosa i države. U skladu sa svime rečenim i nije me začudila njihova saradnja sa Liberalno demokratskom strankom Čedomira Jovanovića, osvedočenom antidržavnom organizacijom, koja je u svoje delovanje ugurala i projekat zaštite homoseksualne manjine, ushićena i prijatno iznenađena koliko su im štićenici snažno angažovani protiv  vlastite države i kako su hrabro putem jednog od svojih sajtova najavljivli i paljenje Državne Zastave tokom svoje parade koju su „kompromisno“ preimenovali u povorku. Mogu samo da zamislim koliko bi jezero u zbiru nastalo od barica ispod nogu svih do sada nama dobro poznatih antisrpskih ženturača koje su na čelu evroatlantskih vladinih a srpskih nevladinih organizcija.

No, stigosmo do onog „međutim“ kojim se nikada ne počinje rečenica, ali kojim su počela moja razmišljanja o celom cirkusu koji je nekoliko privatnih lica izazvalo u Srbiji svojim predstavljanjem kao lidera nekakvog homoseksualno pokreta, koji kao takav, srpski (ne galamite – mislim na geografsku odrednicu) autonomno ne postoji, već su u za njega iščekivani politički prostor uletele filijale već postojećih „nevladinih“ organizacija, koje su određene da usvom delovanju akcenat bace na homofobiju kao jedan od segmenta kršenja ljudskih prava, a koja oni vide samo u šiptarskim i homoseksualnim „slučajevima“.

Postavio sam sebi nekoliko pitanja koja bih podelio sa Vama. Da li ja kao nacionalista smem i treba da nasednem na provokacije neprijatelja mog naroda i države te učinim zloupotrebu svoje ideologije nacionalizma i svoje vere ako već hoćete („neka prvi baci kamen onaj ko za sebe misli da je bezgrešan“) i podržim lica koja misle da će odbraniti „čistotu“ svoje vere, nacije, tradicije, granice, kulturu, ma šta god hoćete, tako što će kamenovati poročne i druge grešne. Odosmo li mi to u krv i tlo, rasnu čistoću? Da li, molim Vas lepo, oni svojim agresivnim aktima treba da nas zastupaju pred svetom?

Predstavnici srpskih organizacija mogu da pričaju sa Ambasadom SAD u Beogradu, a duhovni su oci isturene dece na beogradskim ulicama koji sa homoseksualcima ne tolerišu ni uzgredni pozdrav a kamoli ozbiljan razgovor sa nekim njihovim kasnije izabranim predstavnicima na nekom bilo kakvog geometrijskog oblika astalu. Što nacionalne organzacije ne organizuju svakodnevne mirne i uporne demonstracije ispred kancelarija nevladinih organizacija u Beogradu i tako im onemoguće rad?

Ne možeš prvo da ujedeš a onda ljubiš mesto gde si ujeo, tako ne možeš da inspirišeš na nasilje protiv homoseksualaca a da prećutkuješ činjenicu da je mnogo njih svoje živote dalo za odbranu ove zemlje i naroda na svim njegovim prostorima, zato što te njihovi sadašnji predstavnici prvo uopšteno a ovog momenta posebno iritiraju zbog svoje antidržavne retorike. Pa jesu li oni jedini koji se svakodnevno rahat napalacaju protiv ove države i crkve ili u stvari samo njih smemo da kamenujemo. O jeresi, mislimo li da u Lazarovoj vojsci nije bilo homoseksualaca i da se nije znalo koji su? Da li na Ceru protiv Austrijanaca, Mađara i Hrvata u jurišima na njihove rovovoe i topove nisu iz uverenja ginuli i srpski pederi i lezbejke? Da li u pokretu Draže Mihailovića i komunističkim falangama nije bilo homoseksualaca, da u Miloševićevoj administraciji i vojsci nije bilo takvih, da ih među poginulima u Krajini, Srpskoj i na Kosmetu takođe nije bilo? Šta, oni su samo, eto, umrli za svoju zemlju, tako prosto.

Kao da se i oni nisu osećali Srbima i da rade nešto na korist pokoljenja koja nisu mogli i hteli da prave ali su mislili na ona koja ćemo mi umesto njih stvoriti. Protiv sam toga da se zabranjuje bilo koji pokret u ovoj državi, pogotovu oni pokreti poput 1389 koji je dosta toga učinio da ne zamre ideologija nacionalizma ali sam apsolutno protiv i toga da njihovi šefovi sa pozicija novostvorenih nacionalističkih gurua od mladeži prave Pravoslavne fundamentaliste i Talibane, jer od kamenovanja pedera po gradskim ulicama nije daleko neka srpska kristalne noć u kojoj ćemo nedozvoljenim sredstvima očistiti državu od izdajnika i tako zauvek baciti mrlju na osvojenu slobodu, koja kao tako nastala neće imati dugi vek.

Ja hoću slobodu i moja zemlja nije slobodna, već je vojno, politički i ekonomski okupirana. Za slobodu ću se i nastaviti da borim, protiv političara politički a protiv naoružanog neprijatelja bilo kog uzrasta i pola oružjem, ali protiv nenaoružanog neprijatelja, ni kamen neću da dignem pa bio on ma koje boje kože, vere, nacije i seksualne orijentacije.