www.olivervulovic.com

Morača naše (ne)savesti

Antisrpski rasizam crnogorskog režima u krvavoj tragediji naroda!
Režimlijama nepristupačan teren, narodu najpristupačnija smrt!
Zašto je odbačen vazdušni most brzog spašavanja?
O savesti nesavesnih...

Četrdesetšest poginulih i preko sto ranjenih prilikom pada voza u kanjon MoraČe crnogorske Železnice je vest je koja je, osim neopisive boli u srca svih stanovnika Srbije i Crne Gore. unela i ogromnu zebnju i nesigurnost u opšte stanje celokupnog društva i njegovih institucija.
Solidarnost, požrtvovanje i ponuđene pomoći  sa svih strana ne mogu da uteše sve familije koje su izgubile svoje najmilije, ali su poslužili vrhuškama i pojedincima u pokušaju da na jedan, zbog prirode trenutka, nenametljiv i uvijen način, opet iznesu i svoje političke stavove o predreferendumskoj  situaciji u Crnoj Gori.
U Crnoj Gori i SrbIji ni smrt ovolikog broja ljudi nije mogla da prođe bez referendumskog repa. Dok je crnogorsko rukovodstvo, osim ministra Jusufa Kalamperovića, prilikom svakog javnog pojavljivanja isticalo kako je sistem efikasno i brzo delovao «kao da se pripremao za nešto ovako», i diskretno, ali konkretno pravio otklon od pomoći koju je nudila Srbija, želeći i na taj način da i u tim trenucima haosa stavi do znanja da je sposobno da uradi samo sve što je neophodno u cilju pomaganja  unesrećenima i porodicama poginulih, srpsko rukovodstvo je, na neoprostivo nenametljiv način, pokušavalo da se involvira u celu situaciju ne bi li na taj način pokazalo da Srbija iskreno deli bol sa Crnom Gorom i da njena pomoć nije patronska već bratska i puna ljubavi...

ANTISRPSKI RASIZAM REŽIMA
I U KRVAVOJ TRAGEDIJI NARODA

Apeli iz Srbije da se i sama  uključi u pomaganje u toj teškoj situaciji su na crnogorskim državnim medijima previše ličili na situaciju da ipak nismo jedna država i narod tako da su stavljani u kontekst pomoći koja je nuđena iz svih ostalih susednih država, te je i sam Marović u zahvaljivanju na ponuđenoj pomoći i izrazima saučešća, izjave srpskog premijera i predsednika stavio u isti rang sa Mesićevim, Janšinim, Tihićevim i Crvenkovskovim porukama koje su te noći stigle u Podgoricu. I on je iskoristio situaciju da objasni da je i pored izuzetno teškog trenutka crnogorski sistem delovao najefikasnije što je moguće, kao da pad celog voza u kanjon nije sam po sebi dokaz o totalnoj nesposobnosti i nemarnosti baš tog sistema kojeg je crnogorsko rukovodstvo isticalo.
Nije to bio lančani sudar na putu  ili pad aviona. Pruga je vena, žila kukavica Crne Gore i stanje u kojem se ona nalazi je i preslikano stanje u kojem se nalazi sama Republika. Prehitro i prebrzo je izneto mišljenje da je za nesreću kriv ljudski faktor i na stub srama stavljen i sam teško povređeni mašinovodja Drobnjak i pored apela policije kojom rukovodi pomenuti gospodin Jusuf Kalamperović, da se na takav način direktno ometa istraga. Moralo se na svaki mogući način krivica sa loše održavane pruge, dakle samog sistema, prebaciti na jednog običnog i malog čoveka, koji je uleteo u voz u pokretu i samim tim u neizvesnost i moguću smrt, ne bi li učinio sve što je moguće da se nesreća izbegne.

REŽIMLIJAMA NEPRISTUPAČAN TEREN,
NARODU NAJPRISTUPAČNA SMRT

Spasilačke ekipe  su  te noći u Bioču u  zlo doba prekinule akciju spasavanja do sledećeg jutra, «zbog nepristupačnosti terena, mraka i hladnoće». Neka mi oproste svi, jer mi na ovom mestu zaista nije namera da umanjim sve napore koji su učinjeni u cilju spasavanja unesrećenih, ali ne mogu a da sebi i vama, poštovani čitaoci, ne postavim sledeća pitanja. Nisu li nepristupačan teren, mrak i hladnoća baš razlozi zbog kojih je trebalo učiniti još niz dodatnih napora na spasavanju ako se znalo da su sve te nabrojane okolnosti, ukoliko se akcija spasavanja prekine, i direktna osuda na smrt još nekoliko unesrećenih koji su bili pod olupinama voza a davali su znake života koji nisu bili vidljivi?

ZAŠTO JE ODBAČEN VAZDUŠNI MOST BRZOG SPAŠAVANJA!

Zašto nije u pomoć pozvana 63. padobranska jedinica, helikopteri sa osvetljenjem i medicinskom opremom, specijalne vatrogasne jedinice iz Srbije koje imaju ogromnog iskustva u takvim situacijama još iz 1999-e godine.?
I pored velikog poštovanja i poverenja u Klinički-bolnički centar Crne Gore koji je jedna odlična medicinska ustanova sa izvrsnim i požrtvovanim ljudstvom zašto, ipak, nije napravljen vazdušni most sa beogradskom VMA i drugim medicinskim ustanovama u Srbiji i time omogućeno da se povređeni adekvatno prevezu i da im se  zbog prenatrpanosti pomoć ne ukazuje po hoidnicima KBC-a Podgorica ?
Koliko je života, ipak, moglo biti još spašeno da nije bilo proklete politike u podsvesti onih koji odlučuju , a to nisu sigurno bili medicinski radnici, svedoci nesreće i porodice unesrećenih ? Da dame i gospodo, u ovoj nesreći je zbog same nesreće stradalo dosta ljudi, ali je i jedan deo njih mogao ostati u životu da nije one tipične boljke u našem mentalitetu od koje nije pobeglo ni crnogorsko rukovodstvo, ma koliko se ne osećalo blisko sa Srbima, a to je lična surevnjivost i zadrtost u ostvarivanju zamišljenog političkog cilja, nezavisne Crne Gore..
Zašto i u Srbiji i u Crnoj Gori ne postoje ministarstva i ministri za vanredne situacije? Zar su toliko sigurni u efikasnost svojih službi i odličnom funkcionisanju države da misle da nama građanima takav servis države nije potreban ? Neka su proklete i države i narodi koji se grade i stvaraju na takvim osnovama u kojima politika ima presudnu ulogu i onda kada
su u pitanju na desetine ljudskih života.
Srbija je morala, jer ne bi vršila nikakvu ''agresiju'' na članicu državne zajednice da po svaku cenu te noći i bez dozvole zvanične Podgorice, preleti Brodarevo i bude na licu mesta sa svojim ljudstvom i resursima, a ne u likovima Koštunice i Tadića, spasi što se može spasiti i vrati u svoje dvorište.! To nam je bila dužnost i obaveza ma šta o tome mislili lokalni despoti, koji su,  tada se dobro videlo, gospodari života i smrti u Crnoj Gori.

O SAVESTI NESAVESNIH...

Reći ću, makar mi opet pripisali sve ruzne atribute i epitete vezane za nacionalizam i srpski hegemonizam. U Srbiji su se povodom ove ogromne i strasne nesreće poštovali dani žalosti. Neka se Đukanović, Vujanović i Krivokapić sete kako su oni naložili da se u crnogorskim medijima poštuje , od tadašnje Savezne vlade proglašena nacionalna žalos , kada je pedeset Srba u miniranom autobusu na Kosmetu izgubilo život.  Savest tuče i ubija jače nego bilo koji pendrek ili oružje. Kada je imate. Ja ovo zbog toga i napisah.