www.olivervulovic.com

Kukasta krila milosrdnog anđela

Prosto ne znam šta bi ovima u Briselu i Vašingtonu te ne odrediše umesto petog aprila, 24. mart kao krajnji rok kvislinzima u Beogradu za izručenje generala Ratka Mladića ubicama u Hagu. Pošto vole da nas stavljaju na muke baš u dane naših najvećih praznika, poput Vidovdana recimo, ili na neke druge značajne datume iz srpske istorije očekivao sam ili da rok iz ultimatuma bude na 40 mučenika, znanih u narodu kao Mladenci, ili baš 24.marta na sedmu godišnjicu slanja njihovih  "anđela" ubica na Srbiju. U onoj ekstazi tokom osećanja ponovne apsolutne moći nad Srbijom i Srbima oličene u odlukama da Haradinaj opet vodi politiku i da Čeku bude takozvani premijer Kosmeta te i da Miloševića ne puste u Rusiju na lečenje, verovatno su u brzini slučajno smetnuli sa uma da pre određivanja datuma pogledaju u srpski crkveni kalendar, ili kalendar  značajnih događaja. Da nisu bili toliko zauzeti u osmišljavanju novih načina za pritiskanje i ponižavanje Srbije, siguran sam da bi pored obeležavanja datuma početka poslednje velike vojne akcije fašista u 20. veku, Srbija 24.marta morala i da razmišlja o prekidu pregovora sa EU.
24. mart 1999-e godine je i dan kada se svet uverio da 9.maja 1945. godine fašizam kao ideologija ne samo da nije poražen, već je samo sa transparentnog predstavljanja kroz "Majn kamf" i "konašnog rešenja" prešao u sofisticiranu i biranom, političkim rečnikom uvijeniju formu tipa "Novi svetski poredak" i "širenje i uspostavljanje američkih vrednosti i tekovina demokratije po svetu" kao i  "sprečavanje humanitarnih katastrofa". Sa ove distance, a  nakon 24.marta 1999-e godine, postaju mnogo jasniji razlozi za Maršalov plan pomoću kojeg su Amerikanci hiper brzo podigli na noge poraženu nacističku Nemačku, te i za akciju "pacovski kanali" tokom koje su uz asistenciju Vatikana, Amerikanci pomogli najvećem broju nacističkih glavešina da uteknu od pravde. Amerikanci nisu tada ratovali na strani "slobodoljubivog sveta" već su se jednostavno uključili u rat protiv protivnika sa kojim su delili iste vrednosti ali koji su pretili da SAD istisnu sa pijedestala svetskih moćnika.
Zbog toga i ne čudi što su Amerikanci krajem 20. veka svoje saveznike na Balkanu  našli baš u baštinicima fašističke  ideologije kao što je balistička OVK, Izetbegovićevim modernim Handžar divizijama i Tuđmanovim Crnokošuljašima i Ustašama. Slovenci su tu kao i uvek do sada uspeli da za sebe izvuku najviše sa najmanje žrtava ali opet uz pomoć germanske linije, a na osnovu one poznate Hitlerove u Mariboru- "učinite mi ovu zemlju Nemačkom".
Kako je to sve  jednostavno i jasno vidi se i iz primera da je bivši ustaški oficir i ubica Srba u RSK, Agim Čeku, vrlo lako postao prvo balistički general, a onda i premijer i to sve uz zdušnu podršku i zaštitu Amerikanaca. Kao jedna od najvećih žrtava fašizma, ali i  američke politike od 1941. godine do danas, Srbija najbolje može da posvedoči kakve su to "američke demokratske vrednosti i tekovine". Ona to svedoči svim svojim žrtvama i situacijom u koju je trenutno saterana.
Nacistička priroda američke politike, najbolje se oslikala ne samo kroz krvoločne napade na civile po pijacama gradova Srbije, centrima istih gradova, pune ćuprije ljudi  po srpskim selima, mitraljiranjem prolaznika na ulicama.
Ili jednostavno bacanjem bombi na ljude koji čekaju u redu za hleb i nebranjene televizije.... već i kroz tipično gebelsovski vođen propagandni rat tokom celog toka agresije a kroz laži tipa "ubijeno 100 000 Albanaca", "Srbi prešli u Albaniju", "silovano 13000 Albanki" i slično. Danas gotovo da više i niko ne upotrebljava izraz "gebelsovski slagano " već samo "džejmišejovski izmišljeno". Kada danas razmišljam o razlozima zbog čega je naređen napad na red starijih ljudi, žena i dece koji su u Novom Pazaru čekali u redu za hleb kao i na ljude koji su pazarili na niškoj pijaci, postaje mi jasnije kako su, u stvari, nastale "Markale" i "ulica Vase Miškina" i ko ih je zaista osmislio, organizovao i izveo. O Račku i da ne govorim. Amerikanci su se 1999-e napadima u Novom Pazaru, Nišu, Aleksincu i drugim gradovima i naseljenim mestima u srcu Evrope potpisali i legitimisali i za neke situacije koje su se događale u Bosni, gde danas i oni a i njihovi saveznici,  ubijaju po pola porodice jureći njenog jednog člana.
Pored ostalih razloga za vojnu ekspanziju nacista na ceo svet, osim "širenja životnog prostora" kao razloga, koji se danas čuje u formi objašnjavanja "šiptarskog demografskog prava na Kosmetu" čiji su, na opštu sramotu,  u Srbiji propagatori Dobrica Ćosić i pokojni akademik Despić, razlozi su ležali i u čisto ekonomsko-pljačkaško-kolonizatorskim namerama, te i nije teško shvatiti pravu suštinu angloameričke invazije na naftom bogati Irak i okupacije, rudama prebogatog Kosmeta. U "Hitlerjugend-u" su američki stručnjaci i pronašli inspiraciju za stvaranje organizacije "Otpor" a u "centru za rasnu diferencijaciju" su pronašli kalupe za stvaranje "centara za kulturnu dekontaminaciju" i drugih sličnih tzv nevladinih organizacija u Beogradu. Zbog prirode sopstvene fašističke politike, Americi je bilo veoma stalo da se nakon kraja vojnog dela agresije na Srbiju, kod nas instalira što veći broj oganizacija i lica koji će insistirati na nacističkoj prirodi administracije pokojnog predsednika Miloševića, te smo tako već niz godina prisiljeni da slušamo Čanka kako SPS naziva Nacionalsocijalistima, SRS fašistima, kako Liht, Kandić, Milić, Vučo-Kovačević, Vojin Dimitrijević, Živorad Kovačević i slični  neprestano insistiraju na apsolutnoj i neizostavnoj potrebi za  tzv "denacifikacijom Srbije", "lustracijom na svim nivoima", "haškoj katarzi" i sličnim glupostima koje su 5. oktobra trebali da zamene kristalnu noć, te i dan danas sa uzdasima govore " kako je neoprostivo propuštena šansa 6.oktobra".
Nisu samo NVO u predvečerje i nakon agresije za fašiste preko Atlantika obavljale prljave poslove, to su radile i stranke.
Demokratska stranka je imala celu organizaciju ljudi koja je za vreme sankcija redovno slala u Brisel spiskove sa podacima i, brojevima tajnih računa uspešnih srpskih firmi koje su posle toga dospevale, sa kompletnim menadžmentom, na Crne liste Brisela.  I tada i danas, Srbija je oči u oči sa neprijateljem koji ima jasne ciljeve. Razbijanje Srbije, cepkanje srpskog naroda u što više minijaturnih državica u kojima će biti manjina jer im je jasno da je geostrateški Srbija jedina na Balkanu koja je po svojoj državnoj i nacionalnoj suštini najveći i najopasniji neprijatelj neofašizma maskiranog u globalističku tuniku, kao što je to bila nekada fasističkoj Carevini Austriji i nacističkoj Nemačkoj. Te dve zemlje i u onih 78 dana ubijanja Srbije nisu izdržale, a da umesto "Srbija mora umreti", ne kažu "Srbiju moramo baciti na kolena", što je za njih bilo isto samo Kinkelovsko-Levijevski rečeno, da baš ne bude toliko očigledno.
Srbija nije ista pre i posle 24.marta i to ne samo zbog prirode i rezultata vojne agresije koja je na nju izvedena. Srbija se, to jest narod u Srbiji, iskusno uvukao u nedićevsku atmosveru preživljavanja i čekanja pravog trenutka. U tom smislu su Srbi i shvatili sadašnju poziciju i ulogu Vojislava Koštunice i zato, i pored ogromnog nezadovoljstva njegovom vladom, nema organizovanijeg otpora. Međutim, kako je i naš neprijatelj pre nego što je odlučio da nas napadne i uništi na svim prostorima bivše SFRJ na kojima živimo, dobro proučio našu istoriju, tako i sada, dobro osećajući politički trenutak u kojem se nalazi srpski narod, još više steže i pokušava da nas politički izoluje i vojno obesnaži.
U tom smislu naši neprijatelji žele da sada što pre i što efikasnije uberu i političke plodove agresije koje su na nas izvršili 1999-e godine, te putem instant konferencija i sastanaka pokušavaju da nas prisile da  priznamo nezavisnost "šiptarskom Kosmetu", potpišemo ukidanje Srpske i zauvek zaboravimo da je na teritoriji današnje Hrvatske ikada živeo konstituivni srpski narod na velikoj teritoriji i u značajnom broju. U te svrhe koriste i sve dozvoljene i nedozvoljene političke instrumente kao infrastrukturu međunarodnih organizacija poput Saveta Evrope, OUN, kao što su i za vreme rata uspešno zloupotrebili OEBS i Grupu 7. To nije nikakva novotarija u istoriji međunarodnih odnosa jer je i nacistička Nemačka uspešno koristila Društvo naroda za svoje političke ciljeve. Srbiji danas treba da bude jasno da je OUN, koliko god se u horu sa Amerikancima, Nemcima i Britancima domaći izdajnici bezbroj puta na nju pozivale kao na nešto nama životno neophodno, neprijatelj srpske države i naroda. OUN je verifikovala rezolucijom 1244 agresiju modernog trojnog pakta na Srbiju i rezultate te agresije kao što je okupacija Kosmeta. OUN i EU su pokrovitelji i koalicioni partneri izvršilaca genocida nad našim narodom na Kosmetu. OUN i EU pružaju svu logistiku i zaštitu osvedočenim ratnim zločincima i daje im političke privilegije i moć. OUN stvaraju koncetracioni logor u Hagu u kojem muče i ubijaju srpske ratne zatvorenike. OUN je podržavala i švercovale oružje za muslimansko-mudžahedinske snage u Bosni i Ustaše u Hrvatskoj, markirala i odavala srpske vojne ciljeve i bila direktni učesnik u ratu na strani srpskih neprijatelja. OUN je podržala i potpomogla ilegalnu tužbu bosanskog muslimanskog ratnog predsedništva protiv Srbije. Bezbroj je nedela koje je ova organizacija sa nizom evropskih učinila našem narodu i državi, tako da  24. mart nije bio početak ničega već samo dugo čekani i planirani završetak, koji nas je osim novih žrtava i 30 milijardi dolara oštao i dela teritorije.
Raskid sa Tribunalom u Hagu treba da bude i naš konašni početak otpora hramu nepravde i zla na Ist Riveru, pa i po cenu da tamo nema naše zastave koju i onako ne uvažavaju.  Ako nam već deceniju govore da kao država i narod nismo deo Evrope i da je ulaznica za nju skupa i nama nedostupna i da nam se više smeši "privilegovano partnerstvo" nego članstvo, jer "Evropa mora da konačno zna svoje granice", onda i mi moramo i OUN i Evropi jasno staviti do znanja, da mi odavno znamo i gde su nam granice i kolika nam je država i da dok se oni ne srede, mi imamo preća posla. Treba da obnovimo i opravimo svoju državu.