www.olivervulovic.com

Srbija, postpetoktobarska, metafizička država

Način na koji Velike sile postupaju sa Srbijom u poslednjih šesnaest godina, mnogo bi se dopao engleskom filozofu austrijskog porekla, Rejmondu Poperu.
Srbija bi bila idealan primer za mislene oglede i uvrnute zaključke koje je pomenuti filozof izvodio tokom svog rada. Na Srbiju se krajem 20 veka  kidisalo jer  «nije imala vladu koja je poštovala demokratiju i ljudska prava" a kidiše se na nju, njene teritorije i narod i u 21. veku kada «ima demokratsku vladu» i poštuje ljudska prava i demokratske principe. Kao takva, u svakom slučaju napadana, Srbija bi se odlično «namestila»  Poperu koji  je u filozofiju uveo princip «opovrgljivosti», to jest, princip pod kojim se podrazumeva da se tvrdnja može smatrati tačnom samo ako se u principu može dokazati njena pogrešnost. U suprotnom, ukoliko je tvrdnja neopovrgljiva, po Poperu, ona kao takva spada u metafiziku.

PONIŠTILI BI SRBIJU KAD BI MOGLI DA PONIŠTE NAROD!

Za Srbiju se na Zapadu priča jedno te isto bez obzira vladaju li njome «naši» ili «njihovi», dakle sve antisrpske tvrdnje su pontifikovski potvrđene i nije utvrđen nijedan element opovrgljivosti svih ružnih stvari koje se na Zapadu sve ove godine valjaju na naš račun i Poper bi danas mogao lako da celu Srbiju proglasi
metafizičkom državom, jer su sve tvrdnje Zapada koje iznosi protiv nas, i pored smene  režima po njihovom ukusu, apsolutno neopovrgljive, dakle, metafizičke. Još kada bi i narod mogao da se nekako opovrgne, Klinton, Kinkel i Bler bi već odavno imali Nobelovu nagradu za praktičnu primenu i potvrdu ovog revolucionarnog filozofskog pravca kao i za doprinos stvaranju prve međunarodno priznate  metafizičke države na svetu.

ANTISRPSKI EMISARI SA POPEROVIM OČIMA

Posmatrajući Srbiju kroz Poperove oči, kroz koje Srbiju inače i posmatraju svi «posrednici» koje Velike sile šalju u Beograd u misije nametanja razno-raznih, po srpske nacionalne i državne interese neprihvatljivih rešenja, moramo se upitati koja bi Srbija, ona predoktobarska ili ova posleoktobarska, gospodinu Poperu bila više metafizička. Dakle, Poper ne bi  morao da postavlja pitanje realiteta u kojem je živela tadašnja i živi sadašnja Srbija sa svojim susedima, nacionalnim manjinama i Velikim silama, jer je život ove države odavno tuđom voljom izopšten od svih pravila, tvrdnji i poredaka koje je civilazacija stekla i ozvaničila kao opštevažeće i jer se na Srbiju od prvog momenta krize u bivšoj SFRJ nijedno od tih opšteprihvaćenih i kroz Međunarodno pravo ozvaničenih pravila nije primenjivalo, počevši od Helsinskog akta, Povelje OUN i da ih ne nabrajamo dalje. Poper bi danas mogao da čuje da se za obe Srbije, i onu od pre 5. oktobra i za onu posle 5.oktobra, bez obzira na vrstu režima, na Zapadu tvrdi  da je država koja ne može da vlada Kosmetom jer «nema demokratski potencijal», «jer su Srbi krivi kao narod», jer «Srbi moraju da plate račune Miloševićeve vladavine»,jer « Srbija mora da prihvati novu realnost na Kosovu», jer mora ovo i mora ono.
Sve optužbe na račun Srbije kao države i na račun srpskog naroda po mišljenju zapadnih političara su toliko na mestu i čvrste i ne postoji ništa što bi ih moglo opovrgnuti iako su oni nasilno promenili režim u Beogradu i okupirali Kosmet još pre sedam godina.
Poper stvarno ne bi imao kud, ne bi vredelo jer, Srbi su neopvrgljivo nacistični, genocidni, etnički čistači, agresori.......ama poperovsko-metafizično nepopravljivi zločinački narod. Kao jedino važeće dogme pod kojima Srbija ima da živi, osuditelji Srba i Srbije prihvatajusamo «denacifikaciju», «lustraciju», «kulturnu dekontaminaciju» i druge antipatriotske, protivrodoljubive i anacionalne postupke i akcije koje su se u svim drugim državama koristile u borbi protiv ostataka komunizma dok su se samo  u Srbiji  koristile i koriste u borbi protiv srpskog nacionalizma, stavljajući u prvi plan i ističući samo zloupotrebe koje su se u ime nacionalizma kao ideologije vršile od strane pojedinaca.
Postoktobarska Srbija, osim legalizovanja povratka u prvobitnu akumulaciju kapitala, nije donela ništa drugog boljeg svom stanovništvu. Kosmet ipak nije demokratsko već je i dalje čisto teritorijalno pitanje, u Vojvodini se ipak pokušava sa strane ubaciti virus nereda i nacionalne netrpeljivosti, Raška oblast je na ivici muslimansko-muslimanskog rata, Republika Srpska je kao entitet više na meti napada od strane islamofašista nego godinu dana pre Dejtona, Srbima iz Hrvatske se onemogućava povratak, Crna Gora je inostranstvo, vizni režim je i dalje na snazi, vojska je u rasulu, ubistva /i gansterska i politička/ se i dalje dešavaju a počinioci se ne otkrivaju. Naprotiv, Srbija se, kako god je na Zapadu okretali, opet vraća na staro ; Koštunica vrišti na Gazimestanu da neće dati Kosmet, ima muku u stomaku od Haga, malo pa ide u Banjaluku da brani Republiku Srpsku, bori se za očuvanje zajednice sa Crnom Gorom, dakle ponavlja sve stavke iz programa Slobodana Miloševića protiv kojeg je ostrašćeno jurišao bagerom  i koga je poslao u Hag.
Koštunica sve češće i češće odlučno ponavlja sve pobrojane stavke iz Miloševićevog programa, ali i na svakoj od njih danas dokazuje da 5. oktobra njemu i DOS-u nije bilo za cilj da promene Srbiju nego da promene vlast u Srbiji.
Situacija apsolutnog ništavila, kako su opisivali položaj Srbije tadašnji opozicionari a današnji vlastodršci i koji su se u toj borbi borili  i slanjem tajnih izveštaja komisijama EU o srpskim firmama koje dobro posluju ne bi li dospele na «crne liste»,  danas je, pod njihovim već šestogodišnjim vođstvom svedena i smandrljana u slatkorečivost i iluziju zvanu članstvo u EU koja bi trebala da zameni i kosovski mit, natera nas da se odreknemo Republike Srpske, Crnu Goru proglasi inostranstvom i iz mozgovova izbriše sećanja da su u današnjoj Hrvatskoj ikada živeli Srbi a od Vojvodine i Raške napravi za Srbiju jedva prikačene evropske regije. Srpstvu u toj Srbiji za koju nas pripremaju sve dosovske oktobarske političke struje i treba da bude samo metafizički prisutno a po LDP-u Čedomira Jovanovića, nekadašnje oštrice dosovske sablje,  ne mora ni toliko jer će on Srbiju uvesti u Evropsku Uniju «sa ili bez Srba». Groteskno zbog toga i deluje  stvaranje «narodnog  pokreta 5. oktobar», koji u svom političkom delovanju ne daje ni pet para za mišljenje naroda.

SRBIJA U LOGORU

Predpetooktobarska Srbija je u svom sastavu imala makar de jure Kosmet u svom sastavu i respektabilnu vojsku zbog koje je okupator tada držao 50.000 vojnika. a ne kao sada 13.000 a od kojih se većina poslednjih dana premešta na sever Kosmeta u iščekivanju dana  kada će takozvana Kontakt grupa preporučiti Savetu bezbednosti da donese odluku kojom nam se nameće nezavisnost balističke despotije.
Tadašnja Srbija je bila instucionalno povezana sa Crnom Gorom, nije joj se po Vojvodini šetala Doris Pak da huška Mađare i donosi Jozefu Kasi dividende i nisu tada po Novom Pazaru Vahabiti prekidali koncerte srpskih etno sastava. I tada i sada, Srbija je ograđena viznom bodljikavom žicom punom struje osim za ljude za koje na Zapadu procenjuju da imaju novca, a što oni gromoglasno proglašavaju znatnim olakšavanjem viznog režima prema Srbima. Država je tada imala vladu, a američki ambasador je bio ambasador a ne gaulajter koji odlučuje o svemu pa i o tome da li je neki od uhapsenih sudija kriminalac ili nije. U predoktobarskoj Srbiji nije bilo političkih zatvorenika dok danas u Koštuničinim i Tadićevim zatvorima čame i po cele porodice ako se i samo jedan njihov član čuo telefonom sa Ratkom Mladićem a novinari ne mogu da žive od sudskih gonjenja zbog "govora mržnje" koji su takvi samo onda kada tako odluči grupa dupetara koje su centralne komitete i potentne muškarce zamenile "fondacijama za humanitarno pravo, centrima za modernu politiku, za kulturnu dekontaminaciju, helsinškim komitetima".
Od nacionalne renesanse koju nam je obećavao politički papučar Drašković, od pravne drŽave koju nam je obećavao frankofil Koštunica, dosadne države koju nam je obećavao anglofil Tadić, modernih puteva koje nam je obećavao dezerter i siledžija  Velimir Ilić, ekonomskog buma koji je obećavao trgovac ljudima Labus, Srbija je ostala i stala na tom njihovom 5. oktobru i danas je tamo gde  ju je to veče smestilia koalicija  Zemunskog klana i DOSa i terorista iz Otpora. Jedino je dobro što zalaganjem Rusije Srbija to veče nije ušla u onaj 6. oktobar koji su prizivali krvožedni Batić i Pešićka. Srbija je stala, ona je opovrgnuta i kao drzava i kao geografski pojam. Ona nikuda nije mrdnula, nacionalno se hibernirala, politički marginalizovala, ekonomski kolonizovala, socijalno raslojila kao nikada do sada. Petog oktobra je izvršena velika rokada koja nas nije izvukla iz remija, a približila nas bliže nego ikada matu i koja je u političkom životu ostavila sve male igrače dok su svi veliki igrači ubijeni ili zatočeni. Diktatura u kojoj su se protiv RTS-a i Politike borilo jadnih nekoliko stotina tv,radio i štampanih medija je zamenjena demokraturom u kojoj uopšte i nema medija koji se mogu nositi sa režimskom propagandom. Ili ste za, ili direktno srljate u govor mržnje.
Da li je današnja Srbija u stoprocentnoj meri po ukusu Zapada. Nije, ma koliko se trudili i oni a i ovi njihovi ovde. Tačno je da im do na njihov način  metafiziki definisane Srbije malo treba, ali je i tačno da je to teško izvesti sve dok na vlast ne uspeju da postave ludake a la Protić, ili Čedomir Jovanović, koji su za razliku od Koštunice i Tadića u svom ludilu izgubili  imalo straha od sopstvenog naroda pa su spremni da bez odlaganja potpisu i prodaju Kosmeta i stvaranje republika Vojvodine, Sandžak i Šumadije, što apsolutno ne amnestira ni Koštunicu ni Tadića od svih gluposti koje su učinili ovoj državi i ne može ih protežirati u spasioce na čemu oni pokušavaju da markentiški rade poslednjih meseci. Pomenuti likovi i njihovo bolesno delovanje ne amnestiraju ni klanovski izdeljeni SPS i "večite pobednike" Radikale u njihovoj zajedničkoj nemoći da makar jednom naciji ponude program a ne ljude i dnevnopolitičko jeftino kritizerstvo.
Srbija i Srblji ipak neće stati pod jednu šljivu kako predanje kaže da su neki šarlatani iz sela Kremne prorekli, a na čija se proročanstva Koštunica pozivao 2000-e tokom predizborne kampanje. No, i da nas ostane toliko za jednu šljivu, naši neprijatelji moraju da znaju da će  i taj minijaturni prostor i to malo ljudi biti dovoljno da ne ugasne zelja za slobodom. To je, moje dame i gospodo, takođe vrlo i toliko snažno neopovrgljivo i toliko srpski bez obzira što bi Proper i to radosno gurnuo u svoje poimanje metafizike.