www.olivervulovic.com

Pobedi me ljubavlju

Voleo bih da kada se budim u svitanje
ne ličiš na srce koje prethodno snih,
već da budeš, obična, nežna, nekada ljuta,
žedna mojih uspeha, sreće, novih znanja,
daleka od svih mojih greha, nepraštanja svih,
da me voliš svesna i mojih drugih puta.

Ja želim od  tebe sve žrtve da primiš,
sa njima da se miriš kao da nikada za bol nisi
čula, ni u pesmi ni od ljudi punih sete i jada.
Tražim, da sa tajnama mojim se družiš,
drugima da pričaš da moja jedina ljubav ti si,
osmehom tvojim učiniš, harmonija da vlada

jer draga, budućnost mog sveta ne postoji.
Samo je tren u njemu život i snaga.
Ti ostaješ, da u starosti srce se samo za tebe boji,
propuštene siline nadoknadiće kasna ljubav blaga.

Zato me budi uvek u svitanje mila, da se sni brzo raspu
kao ljubavi iz mašte daleke i nedostupne. Lice nad
očima mojim neka uvek bude prvo tvoje, i kada ih
budiš i kada umoran od drugih spremam ih da uspu,
da oteram zlu strast koja nadamnom vlada, i tad
pomozi, ostani kraj mene, makar u pesmama kao stih.