www.olivervulovic.com

EU - srpsko mitsko pitanje

Односи, ситуације и модели које користи српска влада у покушајима да нас убеди у извесност нашег уласка у ЕУ су карактеристични за поступке приликом стварања мита а не за поступке који се користе приликом креирања извесне и сасвим опипљиве политичке будућности државе којом владају.Влада Србије сасвим намерно и свесно, све што ради у вези ЕУ, а ради много ствари супростављених нашим националним интересима, непрестано покушава да представи као неопходности том циљу свих циљева (улазак у ЕУ). Када би се малкице одмакли од пуког, свакодневно политичког, те са научног становишта посматрали потезе српске владе (социологија, психологија, филозофија) лако би смо дошли до закључка да ова влада од ЕУ као фундамента сопственог опстанка, маркетиншки прави „митско мишљење“ , ако не већ и „митско питање“ ,али у форми и стилу предодрећености сасвим лагодног и нормалног живљења нашег народа у будућности, ако јој исти народ дозволи да у бескрај експлоатише ЕУ у свим могућим ситуацијама политчког надметања, од асвалтирања сеоског пута, преко општинских избора, до лустрација у судству, здравству, економији и култури.

Сви министри ове владе и њихове свите, користе сваку могућу постојећу ситуацију или у својим кабинтеима стварају сасвим нове па чак овој култури, поднебљу и геоплитички посебном простору тотално некомпатибилне околности, не би ли својим поступцима оставили снажан и дубок утисак на бирачко тело, и увек наново инсистирали на остајању на правцу прближавања ЕУ, готово оном страшћу којом су чланови централних комитета и месни комесари комуниста инсистирали на опстајању „на линији очувања тековина Револуције и изградње социјалистичког система“. Питање је где се радње и резултати ове владе истински додирују са нашим животима и докле су успели да њихов мит и утопија допру током наше свакодневнице ?

Нико овде неће да дезавуише рецимо делимичне успехе владајуће коалиције у борби са наркокартелима ( који су између осталог постали претња и самом њеном опстанку на власти), али нико више не може да допушта да нам се ти делимични успеси сервирају као један од многобројних главних промотерских услова за улазак у ЕУ, када је сасвим потпун и неизоставан успех и коначан пораз наркокартела један од основних задатака сваке владе ове државе, без обзира стремила она уласку у ЕУ или некој федерацији филателиста или балканскојх асоцијацији сакупљача значки. Није борба са наркокартелима део остваривања циља уласка у ЕУ него је он циљ сам по себи. Није изградња модерног ургентног центра у Новом Саду један од сетепеника за улазак у ЕУ него насушна деценијска потреба становништва и обавеза владе да сачува што више живота својих грађана. Да ли више политичари у Србији уопште могу пронаћи страст и инспирацију у борби за бољитак својих бирача а да исте не обландују утопјијом о „европкој будућности“? Истим системом насилног инсистирања на етичким разликама између народа у Црној Гори и Србији који је користила подгоричка хунта и који је довео до стварања псеудоетницитета и на крају до државног раскола, сада се непрестано насилно путем „јавних сервиса“ инсистира на тзв европеизацији Србије, као да се она налази на Оријенту те се због силине српске различитости од ЕУ морају извршити снажни тектонски поремећаји не би ли се плоча на којој се налази Србија некако спојила са оном на којој је Европа. И подмићене и осветољубиве бирократе из Брисела и Тадићева администрација се понашају као да су на неком конгресу открили да је равнопутна ситна километража између, рецимо Београда и Будимпеште, или Београда и Беча, у ствари висок, неприступачан планински превој кроз који се тешким мукама и одрицањима мора изградити непрегледно дугачак тунел као једини могући начин наших спајања. Оно што ову владу брине је могућност да се њихова политика антитеза не уруши усред неког освешћујућег догађаја који би овом народу запушио рупу на мозгу кроз коју га годинама политичком лоботомијом због Европе чине неевропским , и ако је и географски и културно и религијски сам по себи стари европски народ. У томе је и суштина различитости политичке борбе коју воде са једне стране Коштиница и са друге стране Тадић и и на силу између уденуте левитације испод Европе и изнад Србије и нереалне еквидистанце од Брисела и Москве коју заступа Николић.

Оног момента, када на власт дође администрација која ће поставити само два питања : шта је Србији потребно и ко јој је за то неопходан, доћи ће и до коначног реалног и нормалног приступања решавању нашег питања на овим просторима - унутрашњег српског питања као политичког питања свих питања, а самим тим и до коначне девиртуелизације и демистификације државних циљева и дефинитивног и коначног разбијања наслепог политичког табанања по нечему „европском“, „атлантском“ ,“евроатлантском“ „евроазијском“ и сличном. Када добијемо владу која ће степеник по степеник наново оснажити и изградити државну и националну самосвест на реалним основама а свих видова, од политичког, преко економског, културног....тада се можемо са освртаја наместити у раван поглед у очи и ЕУ и свим другим политичким и економским унијама без страха и што је најважније, коначно без испуњавања услова на дневној бази. Није ни пут ка ЕУ, ни пут ка Шангајској групи , ни пут ка било којој групи политички циљ којим треба да се освоји и касније врши власт у Србији. Пут ка Србији као самој себи је онај политички циљ који се прво мора остварити и политичким снагама које томе теже треба дати одговорност вршења власти па се касније дати на одлучивање где ћемо се сврстати ако за тим буде потребе.