www.olivervulovic.com

Malo do kraja ali i do početka

Postavlja se pitanje da li je posle jedanaest godina od „oktobarskog prevrata“ u Srbiji uopšte moguće hladno i neutralno sagledavati stanje običnog čoveka, nacije, države a nakon svih neotklonjivih šteta koje su vlastodršci napravili. Kako sagledati a i ujedno ne upasti u bunar-bezdan duhovne, teritorijalne i ekonomske propasti, ostati iznad i poslati poruku spasenja? Odakle početi? Iz beogradskih bogataških salona, radnih soba režimskog akademskog visokog društva, kabineta političara sa radnim stolovima punih pohlepe i srebroljublja ili na kraju, iz sumornih nadničarskih kućica srpske učmale provincije? Odakle god da se počne nailazi se na množine zla i teror situacije nametnute svakodnevnici običnog čoveka koji je dvostruko kažnjen: siromaštvom i nacionalnom obespravljenošću u sopstvenoj državi kojoj već dvadeset godina ne dozvoljavaju da bude bogata, da bude nacionalna, da ima granice, da narod slobodno bira svoje predstavnike.

Filozof Helvetius se u devetoj glavi svojih razmišljanja „O čoveku“ pitao sledeće : „ Ima li siromašan čovek domovinu i da li joj on koji ništa ne poseduje išta duguje“? Da li on koji surovo zavisi od nadnica bogatih može da ima ikakvih ambicija i da li, na kraju krajeva, zbog stalne borbe sa nametnutim mu siromaštvom i može da uspe da u sebi odgaja i sačuva vrline?“ Pošto meni od svih čovekovih vrlina patriotizam spada u bazičnu i najbitniju, a vezujući se na Helvetiusova razmišljanja, postavljam sebi a i vama pitanje, da li namerno ovoliko duboko u siromaštvo uguran srpski čovek XXI veka u sebi može da sačuva i odgaji visoke doze patrotizma? Da li zbog takvog njegovog stanja sadašnjim vlastima nad ovom teritorijom uspeva da narod mlakim i gotovo ni sa kakvim otporom primi prvo Dačićevo a potom i Tadićevo pozivanje Tirani da se prostre gotovo do Kuršumlije, Turske da im posreduje sa sopstvenim građanima u Raškoj, NATO drži konferencije nadomak grobalja punih njegovih žrtava....? Ciaški igrokaz sa generalom Mladićem odaje utisak da je uspešno udareno i po onim najskritijim ambicijama običnog čoveka da jednom u budućnosti ustane i odbrani svoju državu. Uspešno jer je koalicija ekonomskih i političkih veleizdajnika precizno, i po horizontali i po vertikali Srbije, instalirala kao glavni moto opstanka „ gledaj more od čega se živi, pusti Mladića, pusti Kosmet , ...pusti....ma pusti Srbiju - Evropa nema alternativu „

Postpetooktobarske vlasti su uporno i postojano radile na zamagljivanju političkog horizonta običnom čoveku na kojem bi on mogao da vidi nacionalnu državu koja kroz poštovanje pojedinačnog interesa svakog svog građanina gradi i ekonomiju i zakonodavstvo, gradi državu.To zamagljivanje je sa takvom srčanošću svakodnevno primenjivano da je danas prihvaćeno kao sasvim normalno da na ovoj teritoriji imamo samo dvadesetak pojedinaca na osnovu čijih interesa se grade i ekonomija i zakonodavstvo i neka kvazi država. U toj postpetooktobarskoj Srbiji ostatak naroda služi samo kao sredstvo pomenutoj dvadesetorici pojedinaca tokom njihove bezdušne akumulacije kapitala, kapitala u koji spadaju čak i prostori i objekti od krucijalnog značaja za nezavisnost same države. Zloupotrebama demokratije, to jest, stvaranjem demokrature, beskompromisno je u svim sverama javnog života nametnuto državno stigmatično ponašanje prema svakom licu ili grupi koja pokuša da naciju afirmativno podseti na njenu istoriju, tradiciju, vojsku, zadrugu, porodicu, običaj, veru, ljubav, nadu. Ne, istorija se ima zaboraviti osim one napisane u raderfinovskom stilu, tradicija je dobra samo ona koja se uklapa u „moderne evropske tokove“, o vojsci se sme govoriti samo ako je po NATO standardima a nikako u smislu njenog istorijskog pobedničkog mentaliteta ili ti ne daj Gospode, kroz prizmu hrabrog otpora pruženog baš tom NATO paktu.

Zadruga i porodica se još javno ne žigošu ali se gramzivosti pojedinca i raznim vidovima razvrata putem propagiranja „nevidljive ruke tržišta“ i izvitoperenog vida apsolutne državne zaštite „svih vidova ljubavi“ otvara put i ka mestu u ustavu a istinskom zadrugarstvu i ljubavi koji pune ambare i teritoriju i čuvaju biološki opstanak nacije ostavlja onoliko prostora koliko joj ostave ostaci ostataka ekonomske održivosti. Vera je ona za koju vlasti glasno svakodnevno viknu aksios, ona vera koja prihvata „realnost na terenu“, koja svoje srušene hramove na opravku daje onima koji su ih srušili. I na kraju, nada, kao najveća opasnost, najveći protivnik ovoj vlasti i onima koji su je ovde sa njenim stranim pasošima instalirali je metafizički prostor u koji je ispaljeno najviše uništavajućih projektila svih vrsta i biće ispaljivano dokle god se demokratorski ne donose odluka da je konačno uništena i da je pobedila ideja bezalternativne Evrope i atlantskih integracija. Nada je ona koja je čuvala i stvarala heroje. Jer heroj najpre prepozna zlo i krene beskompromisno na njega. Heroj čuva i istoriju, tradiciju, vojsku, porodicu, veru, ljubav,nadu...čuva narod i državu. E odatle, od nade i heroja koja ona svakog trena može izroditi treba početi sagledavanje sa početka ovog teksta. Nacionalno nesvesno kao neprirodno stanje u Srba nije prvina da se događa nakon teških i bolnih udaraca naših večitih „saveznika“ po nama ali se, hvala Gospodu, nije se nikada uspelo usaditi u genetski kod i vazda se na ogromno neprijatno iznenađenje naših neprijatelja osvešćenje javljalo baš onda kada su oni to najmanje očekivali i na to bili spremni.

Demokratorsko „zatvaranje haške priče“ je momenat kada naši neprijatlji lagano ali sigurno ulaze u svoj bezizlaz što se tiče njihove politike prema Srbima. Njihove katarzične besede o tome kako sada možemo slobodno pogledati u oči Evropi su oni aladinovi ćilimi na kojima je u bespovratnu prošlost odletela i imperijalna Turska sa ovih prostora, folksvageni u kojima su odavde bežali sve vrste germanskih osvajača i krila nato aviona na kojima će odleteti i sadašnji okupatori Srba. Oni možda i mogu sada u oči da gledaju svoje briselsko-vašingtonske sagovornike ali će uskoro morati da odvraćaju pogled od očiju svog naroda kojih ih je i ako u ovom momentu nemoćnog stanja ipak do beskonačnosti prezreo i prokleo. Narod ćuti, trpi i čeka.....nada se, a kada god se srpski narod nadao stigla je i nagrada u herojima sa jednim imenom i prezimenom ili grupi čija će imena i prezimena u zbiru biti za vijek vjekova narodni heroj. Kako bude nastavljala da steže ruka ove kvislinške vlasti tako će rasti odlučnost i energija, tako će sve crne naslage na našoj nacionalnoj duši sloj po sloj nestajati i lagano otvarati put rađanju novog heroizma i otpora. A stezaće njihova ruka jer je ne vodi pametna već potkupljena i smradom utupljena glava.

Od toga treba početi sagledavanje, od budućnosti otpora koji je neizbežan i konačne i sveukupne pobede koja je takođe neizbežna baš zbog svega istrpljenog, svega što trpimo i što ćemo istrpeti, jer oni koji trpe i istrpe će biti spašeni i njihovo će biti Carstvo Nebesko. Naši neprijatelji se zbog svog primitivizma i mentalne anglosaksonske ušpricanosti Njega, Carstva Nebeskog najviše i boje, jer ga vezuju za smrt a ne za život, vezuju ga za poraz a ne za pobedu, zbog toga se plaše i tradicije i kosovskog mita i po njima snažno udaraju, zato se toliko i plaše Srba, i mrtvih i živih , zato su sada , kada misle da su nadomak konačne pobede najuplašeniji. Istorija nam je svedok a i biće, da imaju razloga i da treba da budu uplašeni. Do pobede !