www.olivervulovic.com

Velika razmena

Prema jednoj priči Somerseta Muma („Smrt goviori“), u jednoj krčmi u bagdadu, dok je sedeo i pijuckao rakiju, čovek je iznenada ispred sebe ugledao Smrt. Zgrožen, ispustio je krik i uzviknuo da nije došlo njegovo vreme, da je još mlad, da ima još puno toga da završi i izleteo iz krčme. Uzjahao je najbržu kamilu i krenuo ka Samari. Danima je putovao i, onako umoran, čim je ušao u Samaru, otišao je do gradskog bunara. Na njegov užas, Smrt je stajala pored bunara i gledala ga pravo u oči. On nekako skupi snagu i obrati joj se:

„Zar se već nismo videli i dopustila si mi da odem?“.

„I ja sam bila iznenađena kada sam te videla u krčmi u Damasku jer tvoje vreme i mesto su određeni za danas i ovde, kraj bunara u Samari“, odgovorila je Smrt.

Prema srpskoj sadašnjici, Tadić  je pogledao u oči smrti svoje politike zvane „i Evropa i Kosmet“ (pa čak i one njene varijacije zvane Četiri stuba) onomad, za vreme posete Beogradu Angele Merkel, kad je čak i tokom zvaničnog ručka u krčmi na Andrićevom vencu ista zaboravila na bonton i nije prestajala i punih usta da vrlo glasno govori Kosovo, Kosovo. Tadić je, ne časeći samrtnog časa, osedlao najbržu i najizdržljiviju kamilu i bezglavo probao da odjuri iz balkanske krčme u kojoj se na svoj užas sreo sa Merkelovom. Devetog decembra je zastao kod bunara u svojoj Samari, znanoj danas kao Brisel i, gle, opet se se sreo sa Angelom. Što god bilo tamo nekog budućeg februara, marta, onog prošlog devetog decembra EU integracija je od Srba konačno oplakana, sahranjena. Venci su sklonjeni i preko humke je izliven beton. Mogu posle Angelinih konzervativaca švapske socijaldemokrate da osvoje i dvotrećinsku vlast, mogu se u minhenskim pivnicama tugaljivo čuti glasovi da čak i Srbi sada treba da žive, no, Srbi su sa tom pričom i plitko i duboko u svojim dušama završili, ma koliko DS i satrapi joj nastavljali da šibaju to politički mrtvo magare, koje je mučeno i pre sam trke već imalo dve polomljene noge. Nije teško pogoditi da su te dve noge bile EU i Amerika. Da je to kod Srba izgleda ozbiljno uvideo je i Brisel, pa je pustio niz sporu ali sigurnu vodu i bezvizni režim sa ovim delom sveta. Tu bulu će naći već nekako načina da nam dostave, samo još uvek biraju glasnika, mesto i vreme. Svet se tumba (ono kao kada ne vidiš da je pao Berlinski zid), a srpska žuta vlastela i dalje insistira na svom EU fanatizmu.

Od fanatizma do varvarstva samo je jedan korak. U fanatizmu smo isporučivali najviđenije od nas Hagu, ali onog momenta kad je žuta hunta spremna da izruči kompletnu državu, kada sopstveni narod sa barikada na severu Kosmeta naziva kriminalcima, kada se i Bundesverovim dželatima izvinjava i priznaje im status žrtave, kada dan posle hapšenja Ohridskog arhiepiskopa od onih koji Tačija primaju sa svim državnim počastima, on kao vođa žute hunte, iste posećuje i govori im da „crkve“ ne mogu pokvariti odnose među državama – kada se sve to dogodilo, žuta hunta je iskoračila i taj korak od fanatizma ka varvarstvu. Evropa je trgovala i decenijama održavala odnose sa španskim i portugalskim fašistima, afričkim despotima, latinoamričkim huntama, pa šta joj sada fali i da ovim žutim varvarima, tamo nekog februara, marta, ama nekada i poda mogućnost da putem kandidature nastavi put do nekog novog bunara i nove Samare i tako odloži njihovu političku smrt.

Zašto im ne pokazivati put do nekog novog bunara, sve dok ta prosrpska žuta hunta i varvari budu ispred Kupera potpisivali sve što treba a da o tome ne izveste u Srbiji nikoga, a kamoli da traže potvrdu Skupštine ili ti ne daj Gospode, saglasnost od naroda na referendumu. U međuvremenu, srpski žuti varvari, ozlojeđeni i isfrustrirani, pošto posle Horgoša i Batrovaca svuda dalje moraju da idu peške, po Srbiji sada besno jašu, gaze, guraju. U ono malo medija koje sto od sto ne poseduju sada prodiru kroz zadnja vrata. Žuta hunta i varvari sa neprijateljskom ravnodušnošću poručuju Srbima sa severa Kosmeta da mogu ostati bez plata, puštaju Tijanića sa lanca, prave ršum po Generalštabu, od svojih tajkuna traže na apsolutni uvid i crne i bele računovodstvene knjige. Spremaju se za Veliku razmenu. Dok stranci decenijama svesno zamenjuju teze tokom osuda našeg naroda i države, što kroz pravila ineteresno-političkog funkcionisanja sveta i razumemo, mi kao narod sada moramo biti obrađeni da razumemo vlast koja će organski deo svog nacionalnog nuditi u razmenu za, mereno u decenijama vremena, dugu predčekaonicu ispred vrata čekaonice za ulaz u devojačku sobu stana buduće metafizičke konfederacije dve federacije (Evrozone i ostatak EU) evropske Naddržave?

Mi ćemo morati, kažu žuti varvari, hteli ne hteli, da te ljude i njihovu politiku razumemo iako to nije moguće razumeti u okvirima prirodnog. Njihovo političko, ekonomsko, medijsko i duhovno nasilje treba da nas zapanji, užasne i zgrozi, i na radost Brisela, da parališe. Traže da njihovo ogoljeno antidržavno delovanje, bezizlaz i kazamat, u koji nas sapete uvlače, ne doživljavamo i ne osećamo kako ga je jedino i normalno doživljavati i osećati nego onako kako nam ga bezobrazno romansirano serviraju, bez obzira na svu bazd i sirovost. Bazd i sirovost koje su uvukli u svoje kože neprestano flertujući sa našom nacionalnom i državnom smrću zvanom EU, NATO, kosovarska kulturna baština, realnost na terenu, bezalternativnost.

Žuti varvari imaju sve manje vremena za takt, za unutrašnju diplomatiju, za kakvu-takvu pristojnu komunikaciju sa javnošću. Oni sada samo u nizu saopštavaju, objavljuju, obznanjuju, Interakcija je dozvoljena samo donekle među njima samima, otprilike na način na koji nam je „Danas“ saopštio ko je ko u Demokratskoj stranci. Koštunicu i radikale ujedinjene voditeljke srpskih medija samo kratko, sa pola usta ofrlje prepričavaju, bez slike, jer su urednici nekada i negde čuli da postoje i slike koje leče na daljinu.

A mi, dame i gospodo, ne smemo biti izlečeni. Nije u pitanju da li možemo, nego da li se smemo dokopati bilo kakvog leka koji žuto varvarstvo u našem nacionalnom biću svodi samo na virus koji je protutnjao organizmom i isti izbacuje iz sebe istim putevima u koji je u naš nacionalni organizam i ušao.

Oni, žuta prosrpska hunta i varvari nam poručuju – ne odustajemo. Poručuju konačno i bez maski da je Čeda imao pravo kada nam je preko svojih partijaca nagovestio da ćemo u EU ući sa ili bez Srba te da su ga zbog toga i slali u Nemačku da proba da umili Berlin. Oni nam poručuju – mi više nemamo snage ni vremena, a ni vi narode više para koje vam možemo uzeti pa da vam tu zbog nekih vaših, čuj emocija, rodoljublja, igramo ispred kvazipatriotskih i kvazidemokratskih kulisa.

Da li se, narode, sećaš 1999? Jeste li videli šta se dogodilo sa Libijom? A pre toga Irakom, Avganistanom? Vidite li šta se sprema Iranu, Siriji? Oni nam poručuju da će nas kao stoku uterati u tor sa svima onima koji su istinsko poreklo naših nesreća i koji su sušastvena priroda zla koje nas je zadesilo i koje je udešava druge neposlušne narode. Poručuju nam da njihova evroatlantska vera nije slepa, ali da nipošto ne dozvoljavaju njeno preispitivanje te da se slučajno ne usudimo da ističemo njene slabosti jer to nas vraća u „mračne devedesete“, izolaciju, sukobe.

Ima i među njihovim šefovima na Zapadu onih kojima je pod maskom prosrpskih pozicija, a u stvari žao im je para, sada kada ih više nema mnogo, a koje bi se bacile na naše tomahavkasto vraćanje u 1389. godinu te nam poput Hombaha predlažu da „damo Preševo za Sever Kosova i da se na to pitanje konačno stavi tačka“ a što Mićunovićevim rečima prevedeno znači „ novu međunarodnu konferenciju o Kosovu“. Ima onih koji nam obećavaju da će nas neprestano zastupati u Briselu i da je EU naša perpektiva izvesna, ali da eto još samo javno na trgu Šumadija u Mitrovici spalimo sve Veselinoviće.

Očekujete li posle svega dragi moji sapatnici da putem ovog teksta poručim kako da glasate? Kojem političkom ataru da se priklonite? Koga da putem izbora proglasite za novog vođu? E nemam ni ja više snage za igranku ispred demokratskih kulisa i predstava tokom kojih, gledajući ih, moj narod nestaje. Nemam vremena od tuge za kosmetskim brdima i ravnicama, od tuge za hiljaduijednog ubijenog od dolaska KFORa i hiljade ubijenih Srba i Srpkinja od devedestih pa do sada. Nemate ni vi, dragi moji, više ni vremena za izbore i kampanje u režiji zapadnih ambasada. Delajmo dragi moji jer oni su legalizovali delovanje a la Peti oktobar inače ćemo zaista otići u EU onako kako bi nas ta EU jedino i primila – bez Srba.