www.olivervulovic.com

Svi protiv svih

Ako se sa Srpskom Radikalnom strankom, Demokratskom strankom Srbije i Dverima u pokušajima da istinski srpski nacionalni interes ponovo dobije pravo političkog glasa i da se zaustavi dugogodišnji trend poništavanja naše nacionalne egzistencije, na predstojećim izborima iscrpljuje sve nacionalno svesno u srpskom društvu, ako se samo preko njih pokušava da obavi mobilizacija svih nacionalnih snaga, onda je naše društvo u ogromnom problemu i zadugo neće videti sopstveni nacionalni oporavak.

Ne zato što se pomenuti politički činioci lažno predstavljaju (mada delom ima i toga), već zbog toga što svaki za sebe i svi zajedno tako razdvojeni, nemaju onoliko političke moći koliko je nje potrebno da bi putem alternativnih medija, delovanjem na terenu po provinciji i tribinama po velikim gradovima, dovoljno snažno predstavili programe borbe protiv opasnosti po našu državnost, a u kojoj smo se našli zaglibljeni posebno na osnovu rezultata četvorogodišnjeg vladanja koalicije oko Borisa Tadića.

Pored toga, pomenuti politički činioci nisu hteli ni da pokušaju da pronađu zajednički magistralni pravac nacionalnog političkog predstavljanja i nisu ni ovog puta propustili priliku, ne da nađu zajednički politički imenitelj, jer on već postoji, nego da uopšte ozbiljno razgovaraju o okupljanju oko njega. Zbog situacije u kojoj se nalazimo, nedopustivo opušteno su ideju okupljanja, i to samo u načelu, ostavili kao mogući način delovanja tek po završetku izbora, čime su nam pokazali i dokazali da su odlučili da liderske sujete i stranačke interese opet stave iznad svega onoga zbog čega su nam govorili da se politikom u stvari i bave.

Javni opglas Dveri po ovom pitanju ne možemo staviti u ravan ozbiljne političke akcije jer je pozivanjem i SNS u “nacionalnu koaliciju„ poziv na startu doživeo propast i preveden je, lično ne sumnjajući u iskrene namere Dveri, na teren spekulacija. Utisak koji je ovaj poziv ostavio je da je, zbog samog po sebi samog vrlo sumnjivog nacionalnog bazisa SNSa, eventualna samostalna predizborna koalicija sa SNS, kao krajnjeg cilja Dveri, i bila inspiracija da se plasira ovakva ideja. Gde god da bila istina, trenutni nacionalni politički izraz je razvodnjen, neprirodno segmentiran, stranački izbrazdan, od odbrane tradiconalne porodice preko protivljenja ulasku u NATO i EU do tvrdog zastupanja evroazijskih integracija.

Umesto sabiranja svega nabrojanog u neki jedinstveni oročeni izborni program, koji bi pobedom dao ujedinjenim nacionalnim snagama preko potreban prostor za uzimanje vazduha, stabilizaciju stanja u državi i poziciju da ravnopravno uđe u medije sa nacionalnom licencom, a samim time i skrši od trenutno vladajuće koalicije nametnuta i instalirana ideologija, koja nacionalnu ideju svrstava u primitivni, neevropski i prevaziđen politički izraz, krenulo se u tri kolone, kojima se zbog nametnutih novih izbornih pravila dobro znaju samo glave, a repovi ostaju u magli.

Ako su se pomenute stranke i plašile da bi privremeno izborno uvezivanje, kako samih među sobom tako i sa omladinskim političkim organizacijama, kao što su Naši, 1389, Složni i drugim političkim organizacijama poput Pokreta za Srbiju, Obraza i ostalih, izgubili deo poslaničkog kapaciteta, privremenim političkim sporazumom o raspisivanju izbora godinu dana nakon obaranja ove nenarodne klike, i samim tim novom izbornom kampanjaom sa novih i ravnopravnijih pozicija za sve učesnike, u njima bi lako svoj poslanički potencijal povratili u one okvire koje misle da zaslužuju. Na kratak rok, pomenute tri stranke su ovim postupkom, odbacivanja drugih nacionalnih organizacija, dobile, ali i na srednji i na dugi rok je izgubilo društvo u celini i nacionalna ideja kao takva.

SRS, DSS i Dveri su se ipak odlučile da nauštrb borbe za ideju ne ulaze ni u tako malecni rizik radi održavanja stranačkih privilegija koje zadobijaju samostalnim ulaskom u Skupštinu pa makar kao takvi bili opet svedeni na ikebane Demokratskoj stranci. Zbog ovakvog razvoja događaja posebnu odgovornost snosi i nacionalno svesna inteligencija koja je rasula svoje podrške strankama i pokretima po na osob umesto da je svoju javnu podršku uslovila makar jednim ozbiljnim pokušajem ujedinjenja patriotske opozicije. Ovo političko besnilo je predvorje konačne marginalizacije nacionalnog kao dozvoljenog i njegovog svođenja na, u budućnosti glumatanja tipa evropske ultra desnice u „redovnom“ političkom poretku.

Političkom pričom koja se plasira iz opozicionih stranačkih kuhinja, da ovi izbori u stvari ništa i ne predstavljaju, jer će za godinu-dve doći do ogromne siline ekonomskog nezadovoljastva u državi, a samim tim i do prevremenih izbora, je politička dimna bomba kojom potonji pokušavaju da zamaskiraju uskostranački politiki sebičluk i njihovu nedostojnost istorijskog trenutka u kojem se kao država i narod nalazimo. Nacionalne političke grupacije u Srbiji su odbile da izborno saobraze borbu za glavne postulate nacionalne prosvećene vlasti, a brane se od te ideje zarezima iz stranačkih programa i ako od njih niko nije ni tražio oodustajanja od njih.

Oni su ovakvim pristupom izborima apsolutno podbacili i svojim preizbornim nečinjenjem uradili jednaku prevaru onoj koju je SPS uradio nakon prošlih izbora svojim postizbornim činjenjem. Tri pomenute partije su posebno odgovorne jer je ulog na ovim izborima sloboda i vrlo su retke istorijske okolnosti kada se ona može dosegnuti i putem izbornog postupka kao što se moglo na ovim izborima i zbog svega toga nacionalne stranke u Srbiji snose posebnu i nemerljivu odgovornost na koju će od naroda biti kad-tad pozvani. Poput Demokrata i satelita koji neprestano i javno govore da EU nema alternativu u redovima patriotskih stranaka smo dospeli u situaciju da po njihovom delovanju zaključimo da oni u stvari prikriveno poručuju glasačima da, svaka stranka od nabrojanih smatra za sebe da u okviru nacionalne opozicije njihov pogled na rešenje problema nema alternativu.

Partijske vrhuške su odlučile da istraju na putu namerne političke nedosraslosti i odsustvu hrabrosti da se istinski pristupi promenama u društvu. Možda neki znaju samo da pale separatističke zastave, da larmaju po ulicama i da putuju iz Beograda i Novog Sada, da džedže na kosmetskim barikadama, ali bi kao supsticijalni činioci velike nacionalne koalicije i te kako toj koaliciji, kao pešadijska nadgradnja partijskim formama delovanja, dala onoliko više ali odlučujuće snage koliko je nekadašnjem DOSU dao Otpor. U politici se vekovima nije mnogo promenilo. U zbiru i u kombinaciji delovanja ste uvek bili mnogo bliži uspehu. Iskreno se nadam da neće biti prekasno kada do istog zaključka odluči da dođe i srpska nacionalna opozicija.