www.olivervulovic.com

Državna granica, borba koja tek sledi

SRPSTVO kao najistureniji deo slovenskog Pravoslavlja sa jedne strane, te evroatlantizam i albanski regionalni fašizam, svaki za sebe i zajedno kao podjednako važni delovi i neoosmanizma i američkog globalnog fašizma sa duge strane, protivpoložni su elementi.

I kad bi teoretski postojali grčeviti i iskreni napori da međusobna ineterakcija bude apsolutno pozitivna, ne bi se za rezultat na duži rok mogla održati nikakva zajednička državno-politička građevina.

Sačinjeni smo tako da ovi protivpoložni elementi u miru mogu opstajati samo jedni pored drugih i samo u ravnoteži koristi i straha. Ako nam za tu tvrdnju nisu dovljni gospođa Merkel, koja je odvažno i neopterećeno objavila propast projekta multikulturalizma u Nemačkoj, a Sarkozi još kao ministar unutrašnjih poslova propast istog projekta u Francuskoj, (državama upravljačima evropskog dela evroatlantizma) i Bušova obznana rata civilizacija kad je i verbalno i raketama nanišanio Islam, a misleno se pripremao za napad na Rusiju, onda se možemo osloniti samo na srpske  stotine i stotine godina dokaza koje stoje iza nas.

Evroazija je odgovor na EU osionost, obe Bušove pretnje i  na ekspanziju neosmanizma.

Iako sam pogled na geografsku kartu i shvatanja da smo okruženi NATO paktom i njegovim satrapima govori samo za sebe, prostor za svoj opstanak Srbi, osim na praznim rečima korumpiranih vođa, i dalje traže usko i jednoznačno, ne traže ga globalno, višepolarno. Pogrešno traže prostor samo na evroatlantskoj magistrali  dok istočnu, evroazijsku magistralu, latinoamerička ostrva slobode i kineski uspešni eksperiment posmatraju samo kao regionalne, pomoćne puteve za slučaj zaista velikog požara i  bezizlaza.

Bojim se - ako i kada se na te puteve Srbi odluče - da će i ti putevi tada biti već odavno u poziciji odbrane od globalnog požara, podmetnutog i prenešenog baš sa pomenute evroatlantske magistrale a tada prostora za uskakanje sa one strane vatrene linije više neće biti, jer ćemo zbog prethodno pokazanog entuzijazma za ulazak u evroatlantsku mašinu i kooperativan odnos prema neosmalijama biti na Istoku označeni, ako ne baš kao neprijatelji, onda kao strana kojoj se ne sme pokloniti poverenje i kao strana koja nema ni svoj sopstveni cilj ni sopstveni identitet.

O tome treba govoriti javno i stalno i koliko god je to moguće i svako po nešto.

Danas, kad EU više nema sopstveno građanstvo već samo nominalne građane koji EU doživljavaju kao deo konjunkturnog ciklusa svojih privreda, a kulturalno im je neprihvatljiva i u svakodnevnici sve više i više neprimenljiva, i koju doživljavaju kao smrtnu opasnost za svoje identitete, EU koja se zasniva na svemu zadatom a to zadato mimikrira terminskim skupovima na kojima se kao bajagi nešto dogovara - posmatrana kao celina - očigledan je primer budućeg gubitnika.

Neki njeni segmenti, poput dela evrozone i u brzo dolazećem međuvremenu nekoliko osvešćenih država, proći će  manje kažnjeno i manje okrznuto u budućem odmeravanju snaga novih velikih sila na planeti, ali će veći deo EU, kao i svi oni koji sada slepo hrle ka njoj, podeliti sudbinu gubitnika i snositi odgovarajuće međunarodne posledice.

Moramo shvatiti da se i sadašnji, kao i prethodni vlastodršci u Srbiji prema nama već odnose kao EU establišment prema svojim „građanima“, dakle - kao prema ljudima čiji je stepen i mogućnost poimanja stvarne situacije u kojoj se nalazimo toliko nizak da misle da je dovoljno ako verbalnim konstrukcijama upodobljavaju i prilagođavaju jezik kojim nam se obraćaju te umesto razgovora o paralelnim institucijama, kako neprijatelji zovu republičke institucije na severu Kosova i Metohije, smatraju da je sasvim dovoljno da nam kažu da idu na razgovore o paralelizmu institucija na Kosovu.

Dubinske motive i temeljnu zamisao naših neprijatelja, srpski vlastodršci svesno, politički bezrezervno i kooperativno, osim političkim delovanjem i lingvističkim varkama pokrivaju i podržavaju  na domaćoj političkoj sceni. I pored neprestanih protesta javnosti, koji se ne vide i ne čuju na njihovim medijima, vlastodršci su već prešli preko teme granice na Jarinju i Brnjaku.

To je za njih svršena i dogovorena stvar. I ako sa svih strana dobijaju pozive za povratak razumu i opomene da se u temi veštačke granice sa Kosovom i Metohijom u stvari objedinjuju sve teme koje muče moderno Srpstvo i srpsku državu danas, da je to tema koja se tiče svih nas i svih naših  svesnih i nesvesnih razmišljanja o sopstvenom postojanju i opstanku,  jer granice i državnost su uvek bile primarne za Srbe u odnosu na sve moguće loše ekonomske okolnosti u kojima se nalazimo ili možemo naći, vlastodršci nehajno odmahuju rukom i otvaraju nove teme za razgovore sa EU.

Srpska vlada i Predsednik Republike su se sa evrobirokratama ujedinili u naporima da nas proglase narodom izvan razumnih granica sveta ako se borimo za svoje pravedne državne granice jer, Bože moj, kad je već toliko lud, neka narod stavi Ustav pod mišku i ode na Kosovo i Metohiju i sruši granicu. Ni u rimskim kupatilima se nije sa takvom oholom izdignutošću govorilo čak ni o varvarskim plemenima koja su ih napadala a kamoli o sopstvenim građanima koji nisu mislili kao sami senatori.

Njihovi „dokazi“ o jedinoj mogućnosti normalnog razvoja Srba i Srbije samo u okviru EU demantuje i oštro opovrgava trenutno stanje u kojem se nalazi EU, ozbiljne loše prognoze o njenoj budućnosti od strane samih članova EU, kao i savremenici, političari od integriteta poput Vaclava Klausa, Viktora Orbana, Gerta Vildera, Najdžela Feridža, H.K. Štrahea, Timo Soinija, Markusa Sodea, Aleksandera Dobrinta, Aleksisa Ciprasa pa, ako hoćete, u poslednje vreme i samog Dejvida Kamerona.

Da su „dokazi“ o putu u EU kao jedinom ispravnom te u tom smislu i potreba za neophodno srpsko prekomerno žrtvovanje svega pa i samog suvereniteta preko mere slabi, logički neodrživi i pravno neodbranjivi govore i poslednji sukobi u EU koji sa svakim novim sastankom njenog vrha kulminiraju sve više i više i kompromisi su sve rastegljiviji i rastegljiviji, sada već vrlo blizu granica pucanja. A sukobi u EU nisu baš tako složene prirode  već jasno suverenističko-materijalni i jasno duhovni.

U toj EU-raspravi su se brutalno i na očigled svakoga ko hoće da vidi sudarili evronominalizam, sa jedne strane, i mogući i jedini održivi evrorealizam i autonomna duhovnost, sa druge strane, što zagovaraju oni koje popularno nazivamo evroskepticima, a koji su po suštini političkog delovanja u stvari suverenisti i ustavobranitelji sopstvenih država kojima u pomoć uskaču domaće istinske duhovne i nacionalne elite.

Evropska Unija je pokušala da stvori mnogo šta ispočetka, da rskrsti sa starim filozofijama, kulturom, pravom pa i civilizacijama, kao što to sada pokušava da uradi sa našom gotovo milenijumskom srpsko-pravoslavnom civilizacijom .

EU čak ni hrišćanstvo ne prihvata u formi i duhu koji su ga održali preko dve hiljade godina, pa zato sponzoriše rušilačke horde na naše manastire, kreira crkvene skandale, pospešuje raskole, smenjuje pape. EU želi monopol i nad duhovnim i nad materijalnim odgajanjem, nad svom politikom i svem pravu i njeni politički aksiomi moraju postati i duhovne dogme.

EU je diktatura milionera, jednako ekstremna kao i diktatura proletarijata, ekstrem koji, kao i svi slični koji su do sada protutanjali kroz istoriju, nema šanse za opstanak jer je udar na svetski mir, na državne granice i suverenitete.

EU je koosponzor i saučesnik u trovanju Miloševića, vešanju Huseina, čerečenju Gadafija, ubistvu Jerga Hajdera, pokušajima atentata na Putina, Lukašenka, Asada, ozračivanju latinoameričkih predsednika, trovanju celih nacija putem GMO-a, Komtrejlsa i HARPA.

EU je predrasuda i zabluda za čije se materijalizovanje grčevito bore samo neprijatelji čovečanstva i zato se protiv tog projekta moramo boriti najsnažnije što možemo, za početak radi sopstvenog golog opstanka.

Državna granica je, ma kako i koliko EU birokrate pokušavale da relativizuju i umanje njen značaj, ostala poslednje uporište svih evropskih suverenista i ustavobranitelja, pa je tako i kod nas. Onaj koji ne shvata istinsko naznačenje državne granice ili još gore, koji shvata ali zbog trenutnog političkog cilja svesno zanemaruje buduće okolnosti u kojima će se naći država i narod, zaslužuje - ako ne postoje normalne okolnosti za smenu - da bude momentalno svrgnut.

Svrgnut tako, što ćemo zaista svi ispod miške staviti po primerak Ustava i zaputiti se ka veštačkoj granici na Jarinju i Brnjaku za početak.

Kad tako padne prva veštačka granica, druge će same od sebe redom padati sve do one prirodne. I našim Ustavom i međunarodnim pravom jedino priznate.

www.vidovdan.org , www.fakti.org. www.vaseljenska.com