www.olivervulovic.com

Boj se dušom počinje

Vlada Srbije koja dobija priznanja širom EU nije rezime Srbije. Ona je skup likova i dela koji putem zamandaljenih medija krije opštu bedu, tugu, svakojako siromaštvo, izdaju i samovoljnost u vršenju vlasti. Premetnuli su  sudbinu Srbije u tokove ličnih, evroatlantskih sudbina, čvrsto je zalepili za svoje političko i finansijsko opstajanje.

Putem oktroisanog, nikada na opštem nacionalnom nivou izmerenog evroatlantskog dogmatisanja, vlada  Srbije putem tog luciferskog nadahnuća, nameće i naređuje izbacivanje bratskog saosećanja sa patnjama  sunarodnika na Kosmetu, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Zahteva se opšta rezervisanost i polovičnost u našem odnosu prema njima.

Insistira se na društvenom i duhovnom zaboravu te premijer putem svojih periodičnih enciklika proglašava  nacionalnu istoriju tragičnom i beskorisnom iz koje ništa dobro po nas nije proisteklo i tako tim delanjem ostvaruje naredbu iz Berlina o nasilnoj promeni svesti svog naroda.

Upasivljavanje, stanje beskućništva, otuđenost i prisilno navikavanje na siromaštvo su poluge, elementi vladanja, politički opijati nakon čijeg isteka dejstva bi sudar sa mrvicama  sa krajnje periferije buduće EU trebalo da budu nagrada a prelazak iz duboke patnje u kontrolisanu patnju ona svetla budućnost o kojoj nam se neprestano govori kao jedinoj ostvarivoj i izglednoj mogućnosti da kao država i narod preživimo.

Osim mnogobrojnih vidljivih smrti, Srbija svakodnevno doživljava niz „nevidljivih“ smrti. Preko Njegoša smo rasprostrli crnu pregaču, narod se po po gradovima sam udružuje i pravi straže protiv narko dilera, daleko od očiju javnosti se sprema potapanje „Valjevske Gračanice“, muzeje smo prežalili, bioskopi iz dana u dan umiru, pozorišta se više bave unutrašnjim kadrovskim trvenjima nego stvaranjem novih repertoara, sport je tržnica za preprodaju talentovane dece i arena za obračun oko ilegalnih profita, televizija prostor za širenje još crnjeg falsifikata i onako crnog američkog  kulturološkog otpada.

Vlada Srbije je kapija kroz koju nesmetano ulazi duhovno zlo, međunarodni finanasijski mešetarski ološ, instant umetnost ,anticivilazacija, utekli iz moderne a nedostigli u postmodernu, frljićevski teatri, žurnalistika a la gluhonjić i e-novine,cnnovska kontrolisana površnost i dojčeveleovska gospodska namazanost putem koje se uljuđuje i šminka  štroka predviđena da nama dugo vlada.

Kako se suprostaviti ovom EU potonuću, raspadu i truleži ? Pukom političkom borbom protiv vlasti ? Puškom ? Ne bih rekao. Ima ih mnogo koji hoće ali ne mogu zajedno. Ima mnogo onih koji mogu ali ne veruju svima koji hoće. Njih sve treba da ostavimo njima samima dok ne uvide da sa svim svojim sujetama,strahovima, odmeravanjima, kalkulisanjem i izvirivanjem neće biti dovoljni ni sami sebi a kamoli nama željnim  slobode. Kada to uvide dobrodošli nazad, jer sada sa nama nisu. Oni očito pate drugačije, mekše.

Sablazan istorijskog trenutka treba prvo načeti velikim duhovnim bojem i da ako već nemamo koplja hrabro upremo prst u evroatalntsku aždaju. Ako duhovno odlučimo od sebe vlast koja joj služi a koja  i onako nije naša nego briselska,berlinska, vašingtonska i prištinska, onda ni jedan od  alata vladanja joj više neće biti u pomoći pa ni iskreirani visoki izborni procenti.

Na Božić treba da projavimo novo krštenje Srbije. Da obnaradujemo da se bezrezervno vraćamo svom ishodištu i pribežištu, Isusu Hristu. Da projavimo da nam dosadšnji evroatlantski beg od Njega nije biosvesni cilj nego rezultat demonske opsednutosti vladara. Da kao punopravni svetosavski deo se vraćamo Pravoslavnoj celini kojoj pripadamo onoliko koliko i ruski narod koji je vaskrsnuo svoju državu jer i mi težimo vaskrsenju svoje.

Moramo vratiti u Srbiju duhovni dom pun mira i spokoja a povratak počinje nesramežljivim i javnim  i u velikom broju svakodnevnim paljenjem sveća u crkvama, na trgovima, ispred seoskih prodavnica,ispred policijskih stanica i kasarni, domova zdravlja, fakulteta,muzeja,zgrada vlasti a za pokoj duša kosovskih mučenika ma koliko premijer glasno urlao da su džabe umrli, za pokoj duša poginulih tokom stvaranja Republike Srpske ma koliko nam slali Emila Vlajkija da širi defetizam po Srbiji, za život i zdravlje onih koji opstadoše i ostaše Srbi u Vojvodini, centralnoj Srbiji, na Kosmetu,u Crnoj Gori i Makedoniji.

Ujedinjeno su nam govorili da nama Srbima Svetlost Gospodnja nije pristupačna da bi nas omamili i utrnuli težnju ka Njoj. Probudimo se ljudi jer kada krenemo da istinski težimo Svetlosti Gospodnjoj, ljubavi i solidarnosti, nema tog iskušenja koje nas može zaustaviti. Nema toga i čega što će uspešno stati na put da rodimo novu Srbiju u starom sjaju, Srbiju u Božijem naručju a ne naručju zaštitnika interesa svetskih narko dilera, trgovaca ljudskim organima. Nek nam rade sa telima šta hoće, jer mogu da rade šta hoće ali ne i dokle hoće akoodlučmo da im duše svoje ne damo ma koliko oskrnavljene i ranjene bile.