www.olivervulovic.com

...A o državi, kada je opet budemo imali i kada zaista bude naša...

Evrounijatski vladini i nevladini aktivisti nam decenijama uporno govore da je Bog (kada im odgovara da Ga ima) visoko, a Rusija daleko i da se shodno tome moramo prepustiti od njih skrojenoj sudbini. No, Gospod se za vreme poplava u Srbiji i Srpskoj spustio niže nego uobičajeno, a Rusija nam u nesreći bi najbliža i najbrža, te se spasismo još većeg izgibenija i poloma, od i ovako velikih koje doživesmo.

Našminkana saosećajnost Zapada za muke poplavljenih Srba je došla tek kao eho razarajućeg emotivnog krika koji je u centru njihovog medijskog prostora ispustio Novak Đoković, kao neko čiji glas nije bilo moguće ignorisati.

Tek je Novak Đoković uspeo da uzdrma zapadne medije i tako bar malo na videlo izbaci njihovu hladnoću i uštogljen i preko ramena ovlaš bačen pogled na nesreću koja je cepala živo tkivo Srbije i Srpske.

Ni to ne bi baš tako lako išlo da Đoković, mudro, nije posle mečeva na kamerama flomasterom pored ”Srbija”, pisao i „Bosna”, a kasnije u intervjuima i daljim akcijama dodavao i Hrvatsku.

Zna on kako Zapad diše.

Da je naručeni i naređeni proces izmenjivanja naše nacionalne svesti kod nas i dalje vladajući i da će se njegovom ostvarenju težiti bez obzira na to šta nam se dešava u vazduhu, vodi i tlu, poslednje dve godine nam  jasno i agresivno stavljaju na znanje čelnici obeju najbitnijih članica  vladajuće koalicije, ali i nekoliko ekumenizmom zaraženih vladika.

Čuli smo uoči ove katastrofe da smo „posrnuli narod” kojeg Vučić treba da podigne, a dan kasnije, kada je nažalost, voda već bila mnogima i preko grla, da „nas Bog voli čim nam na ovaj način šalje opomene”.

Dok se neko dvoumio da li smo posrnuli ili nas Bog u stvari voli, onaj kojem je bio namenjen zadatak da nas posrnule diže je tokom kataklizme nas katkad čašćavao demagoškim pljuvačinama, a katkad samo smirenim prekorima i sa na krajevima usana naznakama blagog osmeha koji je trebalo da nam kaže -  ne bojte se, spasiću vas, vas nedostojne moje vlasti i moje zaštite.

U svakom slučaju, nešto tih dana, kao narod, ni duhovnim ni svetovnim velikodostojnicima nismo baš valjali ili smo bili veoma komplikovani za saradnju.

Čitajući napise sa društvenih mreža, moglo se pomisliti da se Srbija tokom nesreće spontano podelila na složni narod i političku i crkvenu dembelguziju, a u stvari, Srbija je odavno tako podeljena, ali su nam tu podelu podivljale reke i klizave zemlje sada  grubo, kako to samo priroda ume, zavrljačile pravo u nacionalno lice.

Pored smrti i obeskućenosti kao posledica, ova nesreća je korišćena kao odlična prilika da nam zapadnjačka kukavica u gnezdo podmetne jaje ideje neojugoslovenstva, frankeštajna zvanog bratstvo i jedinstvo, legalizaciju vaskrsavanja radnih akcija, ama svega „onog dobrog starog”, samo da se narod odvrati i ne shvati da je u haosu i beznađu prva promptna i konkretna pomoć Srbima stigla od Rusije .

Anglosaksonska informativna mašinerija je pokušala da po naredbi svoje politike zloupotrebi katastrofične poplave na srpskim prostorima i jugoslovenstvo, koje su prethodno najviše preko srpske krvi pretvorili u prah i pepeo, sada zbog krize u Ukrajini i ruske uloge u njoj nam lansira kao nešto što u stvari i nije tako loše.

Cilj je bio da se sada preko sinergije osećaja tuge koja se u nejednakom odnosu ali u jednakom intezitetu pojavila na delu prostora bivše SFRJ, na silu iskreira mogućnost harmoničnog zajedničkog saživota dželata i žrtava i udari na smisao i svrhu borbe protiv namera i ideja Vašingtona i Brisela za određenu teritoriju i narod, pa su tako i Rusi u Ukrajini preko zapadane privremene odluke da se obnovi ljubav među narodima bivše Jugoslavije trebalo da shvate da će se, jel'te, na kraju svega opet morati kad-tad da spoje „sa svojom grkokatoličkom i unijatskom braćom” i da je sva njihova sadašnja borba koju sa Rusijom vode protiv od NATO sponzorisane kijevske hunte - nepotrebna i uzaludna.

Reciklirano jugoslovenstvo koje je poplava „u letu" trebalo da izbaci kao novostvorenu političku vrednost, za račun Zapadnjaka je bilo dobrodošlo za njihovu marketninšku laboratoriju  „jedinstvena i nedeljiva Ukrajina”.

Nije prošlo. Ni kod Srba, ni kod Rusa.

Veoma su se mučili i njihovi i naši da naprave reportažu sa poplavljenih srpskih područja, a da kamera nekako volšebno zaobiđe ili učini nevidljivim ruske specijalce u akciji spašavanja naroda, dok se u isto vreme u Briselu tek nazirao obris i slobodni termin „tima za procenu”.

Kada su u Briselu videli da se bliži trenutak da u svet van njihove kontrole ode istina i da oni „tlačitelji ukrajinskog nevinog naroda” u stvari u Srbiji rade ono u šta zaista veruju i za šta ih je država Rusija poslala, odlučili su da navrat-nanos zamene termine „timu za procene” i „spasilačkom timu”, pa su u tom smislu od onih nekoliko timova i opreme koje su neke države na polovini najjačeg delovanja nepogode samostalno poslale u Srbiju, Brisel i vlada u Beogradu krstili u „spasioce i opremu iz EU”.

Neojugoslovenstvo je trebalo da u zbiru „žrtava poplava na Balkanu” maskira srpske žrtve ovih poplava, jer i kao takve, kao žrtve klimatske nepogode, srpske žrtve nisu smele da u Evropi i svetu izazovu bilo kakve simpatije i pomoć van stroge kontrole Brisela i Vašingtona.

Srpske nevine žrtve su  uvek veoma opasne za njihov, sada u ropcu umirući Novi svetski poredak

Tokom diplomatskog užurbanog dopisivanja između briselskih apratčika i gazda u Vašingtonu, u Srbiji je narodu u ušima odzvanjalo 'anaksios vi posrnuli' i na licu ostajala zaleđena zaprepašćenost načinom komunikacije među članovima vlade tokom prenosa njenih javnih sednica.

Kao rezultat takvog psihičkog zlostavljanja tih mokrih dana i noći, došla je odluka većine naroda sa ugroženih područja da svoje živote pre poveri milosti ili nemilosti nadolazećih bujica nego vlastima ili opoziciji (zavisilo je od toga, kako reče Pajtić, da li su poplavljni građani bili sa „one srpske” ili „vojvođanske strane”).

Narod je i u ovoj strašnoj nesreći overio poslednje izborne rezultate. Dvadesetipet odsto je poverovalo da postoji bar neki sistem, sedamdesetiipet odsto nije.

Slavio je narod svoje male-velike junake koje je iznedrio u nesreći. Sa velikom ljubalju se odnosio prema ruskim spasiocima, doživljavali ih kao Homerove Odiseje koji su se vratili u svoju Itaku. Izražavao je narod ogromnu toplinu i zahvalnost prema makedonskim i crnogorskim vojnicima i veliko i dužno poštovanje i zahvalnost prema spasilačkim jedincima iz evropskih država.

Uspeo je narod da blokira i ne dopusti da do njega dopre sve uvredljivo i ponižavajuće što se tokom nesreće događalo u vidu pratećeg medijskog lešinarenja, da apsolutno ignoriše zadovoljno smejanje okolnih mnogobrojnih političkih hijena i sa mirom posmatra režirane danajštine iz Brisela, od kojih su otklon pravili i sami ljudi koje su evropske zemlje poslale u pomoć Srbiji.

Narod je sačuvao bodrost duha, čvrstinu, savest i nacionalnu svest. A država?

O njoj kada je opet budemo imali i kada zaista bude naša.