www.olivervulovic.com

Ми Срби као да смо у предворју мирнодопске етничке смрти

А НАЦИОНАЛНО СТАЊЕ СТВАРИ НЕ БРИНЕ МНОГО НИ АРХИПАСТИРЕ У МАНТИЈАМА НИ ОНЕ У АРМАНИЈИМА

Opširnije...
Дошло дотле да истину о Великом рату и Србима мора да брани један Хабсбург PDF Štampa El. pošta
Napisao Oliver Vulovic   
petak, 27 jun 2014 01:00

ДРЖАВЕ КОЈЕ СУ ИЗГУБИЛЕ ПРВИ СВЕТСКИ РАТ СПОНЗОРИШУ „ИСТОРИЧАРЕ” КОЈИ ЗА ЊЕГА КРИВЕ ПРИНЦИПА И СРБИЈУ

  • Професор са Кембриџа Кристофер Кларк у књизи „Месечари” Велики рат, између осталог, назвао и „Трећим балканским ратом” јер су и њега - као и за Први и Други Балкански рат - скривили Срби
  • Ни аустријска ни бриселска ни вашингтонска политика неће  спречити најављено овогодишње видовданско сарајевско окупљање плаћених историјских ревизиониста и неће зауставити слање у етар историјских неистина са тог скупа, али има и оних који бране историјску истину
  • Унук последњег аустроугарског цара, надвојвода Карло фон ХАБСБУРГ: Рат је 1914. био неизбежан јер су се за њега спремале све западне силе у намери да разбију Аустроугарску царевину и до њега би дошло и без атентата у Сарајеву
  • Француски историчар Фредерик ГЕЛТОН: Пуцањ Гаврила Принципа није био узрок Великог рата нити је тај догађај започео тадашњу светску апокалипсу. Почетку рата више су допринели процес распада Отоманског царства и страшне заблуде многих тадашњих политичара да ће рат, и ако буде започет, трајати веома кратко



(„Зло чинити од зла  бранећи се ,ту злочинства нема никаквога” – Његош)

КАКО се приближавала стогодишњица Великог рата псеудоисторичари и припадници научног подземља чине све што могу не би ли добили својих пет минута.

Да ли ће њихових пет минута касније можда довести до многих сати, дана, месеци и година ратовања - њих није било брига и сада све зависи од снаге отпора, стабилности, истрајности и неподмитљивости истинских научника, посебно историчара.

Припреме за лансирање другачијег, извитопереног историјског наратива у вези разлога за почетак Великог рата и у том смислу наметања одговорности за његово започињање појединцима и групама из Србије, и самој држави Србији, трају и од  званичног почетка рата, али су на савременом убрзању добиле како се приближавала  стогодишњица од атентата у Сарајеву.

Државе и нације које су рат изгубиле су одрешиле кесу и спонзорисале поједине острашћене немачке, аустријске и мађарске историчаре који „за све паре” путем медија готово пресликавају аустроугарску и немачку пропаганду против Србије из оних времена уочи Великог рата и тако пружају додатну негу осећајима нетрпељивости њихових народа према Србима и Србији.

Овде ћемо се бавити и опозицијом таквим мешетарима и покушајима да се у историју уведу фалсификати.

Иако је Велика Британија била на страни сила које су биле против Аустроугарске и Немачке, део британских историчара се одлучио да због садашњег политичког тренутка  у неким сегментима свог деловања чак и помогне покушај окретања наглавачке чињеница у вези догађаја пре, за време и после Великог рата.

Стогодишњица од атентата у Сарајеву је историчарима-плаћеницима требало да послужи као одскочна даска у покушају вршења друге глобалне накнадне ревизије Версајског уговора којим су Аустроугарска и Немачка означене као искључиви кривци за започињање рата и свих каснијих последица по његовом завршетку.

И поред опомена које су им стигле из редова озбиљне науке, историчари-плаћеници и део њихових спонзора се ове године окупља и окупљаће се у Сарајеву ради одржавања низа скупова, округлих столова и конференција чија ће тема бити Велики рат, али са акцентом на означавању Србије и српског народа као криваца за његово започињање.

Једно од таквих окупљања је била и  конференција под насловом „Први светски рат: Регионални приступи и глобални контекст” која је у Сарајеву одржана од 19-21 јуна и није допринела истини већ „додатно распалила етничке ватре” како је оценио Њујорк Тајмс у извештају са скупа.

Лажирање је започело онако, како неистина често покушава да преузима простор - изокола.

Најдрастичнији пример покушаја фабриковања лажних историјских података је случај Кристофера Кларка, професора на Кембриџу и аустралијског академика.

Кларк је у првом издању своје књиге „Месечари”,  у којој је  проучавао околности почетка Првог светског рата, изнео низ „ревизионистичких” закључака а до којих је дошао на један естрадизован начин и методама које имају мало везе са науком.

У том роману-историјском памфлету Кларк је Гаврила Принципа прогласио терористом, а Србију архикривцем за започињање Великог рата.

Кларк је у књизи Велики рат, између осталог, назвао и „Трећим балканским  ратом” а при том је „подсетио” своје читаоце да су и Први и Други Балкански рат „скривили” Срби и сугерисао им да је, следствено, сасвим нормално да су Срби испровоцирали и започели и (Кларков) тзв. Трећи балкански рат.

Кларк је оценио као врло погрешно то што Никола Пашић није по захтеву Беча ухапсио Аписа јер да је Пашић испунио тај и све друге аустругарске услове - до светске кланице, сматра Кларк, не би ни дошло.

Западњачка рекламна машинерија је Кларково месечарење дигла у такве публицистичке висине и промовисала га преко свих медија готово као да су Балдачи и Браун заједно сели и написали нови трилер који вас оставља без даха, а у којем све пршти од историје а да са историјом у ствари нема ни благе везе.

После јавног изношења контрааргумената од стране озбиљних и независних историчара и гласног негодовања еминентне науке, професор Кларк је у другом, брже-боље допуњеном издању књиге, избрисао оцену Гаврила Принципа као терористе и изашао са „умекшаним и избалансиранијим” ставовима и донекле отупео антисрпску оштрицу и угао посматрања атентата у Сарајеву и осталих околности везаних за почетак Великог рата.

Са тако „допуњеним” издањем књиге „Месечари” у рукама, професор Кларк је, поред још неколицине особа у чијим прошлостима и садашњости има много антисрпских украса као код Џорџа Фридмана, Џефрија Сакса и Кевина Рада, а у друштву осведочене анитипутиновке Нине Хрушчове, био у Београду гост-учесник на дводневној међународној конференцији (30-31 мај 2014.) „Европска трагедија 1914. године и мултиполарни свет 2014. године: историјске поуке „ у организацији Центра за међународну сарадњу и одржив развој (ЦИРСД) којег води господин Вук Јеремић.

Кларк се поменутом књигом покушао да представи као историчар са модерним приступом истраживању Великог рата. Понашао се као медијска звезда, а у књизи је тему обрадио на основу пожељних смерница из дневне политике, а не онако како један крупни историјски догађај заслужује.

Кларк је показао нечувену недоследност и повиновање дневно политичким интересима власти државе из које долази те се тако ставио у ред јавних личности којима се може поклонити онолико поверења колико се рецимо може поклонити Џејми Шеју.

Урођеном англосаксонском образ-ђонском виспреношћу те и због добро прикривене, али доследне заштите од стране домаћина скупа, као и због недовољно јасно исказаних захтева од стране српских медија да Кларк своје ставове одбрани и путем јавне дебате на неком од медија са националном фреквенцијом, он је Србију напустио мање-више неозлеђеног професорског и истраживачког угледа, а требало је и заслужио је да буде другачије.

Последице олаког приступања ревизији разлога започињања Великог рата и његових крајњих резултата су тешке, јер се тако урађена ревизија као лош образац са својим дериватима умеће и у историјску обраду Другог светског рата и даље, данашњег актуелног тренутка.

Сходно томе, а и као сасвим природан наставак процеса лажног и умивеног представљања одређених учесника и креатора зла из прошлости, данас имамо као пример јавно и нескривено марширање у прибалтичким државама организација које баштине нацизам, Јобик и 64 жупаније  у Мађарској и Бандеровце у западној Украјини, који су већ прешли на оружано етничко чишћење Руса у Донбасу.


Ултрадесничарске  организације у самој Немачкој нису мировале поводом века од почетка Првог светског рата и тамошњи уставни суд сада има пуне руке посла у њиховом спречавању да на такав начин јавно делују.

У Бечу су преко украјинског случаја увидели да је поигравање са историјским истинама, њиховим лажирањем и васколиким разводњавањем - не би ли се оне тако могле почети да се  посматрају и овако и онако - започела игра која се врло лако може отети контроли и пред собом све претворити у крв, и пепео.

У том смислу су накнадно почеле да стижу отрежњујуће, нормалније и примереније реакције политичара, струке и јавних личности, додуше веома дозирано и опет не у снази да могу у потпуности зауставити већ започети глобално спонзорисани нитковски процес ревизије историје.

Са знатижељом сам чекао иступе аустријске јавности јер сам имао прилику 1988. године у Бечу да врло кратко говорим са тада већ 96-годишњом, али и даље врло луцидном последњом живом царицом Аустрије и краљицом Угарске, Цитом, која ми је дословце рекла: Хабсбурзи и Аустријанци уопште су били, сада су и биће заувек повређени атентатом у Сарајеву и то се није променило, то се никада неће променити без обзира шта год у будућности буду радиле и говориле аустријске и мађарске владе.

Аустријанци су се - и поред ововременских интереса великих сила којима  данас служе - одлучили на обуздавање ниских страсти у оној мери и толико да покушаји ревизије догађаја око Великог рата својим резултатима не доведу до дипломатског, политичког и историјског статуса па да резултати ревизије постану овладавајућим ставом и мишљењем.

Ни аустријска ни бриселска ни вашингтонска политика неће  спречити најављено овогодишње видовданско сарајевско окупљање плаћених историјских ревизиониста и неће зауставити слање у етар историјских неистина са тог скупа, али су њему у сусрет дозволили неколика мекша иступања која би требало да буду прање сопствене савести и неки вид благог контратега.

Савремена европска политика се ипак плаши да  у дипломатској архиви не остану само ревизионистичка мишљења као заоставштина њихове власти па се потрудила да се у медијима појаве и она мишљења која их неће код будућих историчара и других истраживача ставити у тотално негативан контекст.

На том трагу је председник Аустрије, Хајнц Фишер, на скупу посвећеном стогодишњици почетка Првог светског рата и смрти добитнице Нобелове награде за мир Берте фон Зутнер, изјавио „да је  Аустроугарска монархија имала значајан удео у одговорности за почетак Првог светског рата.”

Господин Фишер наравно није одустао од врло критичког односа према атентату на Франца Фердинанда у смислу количине одговорности за почетак рата, али је подједнаку одговорност за његов почетак видео и у „фаталности ултиматума Беча Србији.”

Не много удаљен у ставу је и признати председник аустријске академије наука Арнолд Зупан који је у јавност изашао са ставом да је реакција Аустроугарске на атентат у Сарајеву „засигурно била претерана” и да су „цар Фрањо Јосиф и тадашњи политичари морали знати да војно деловање против Србије може изазвати рат страшних размера.”

Зупан је такође рекао да се од стране неких аустријских, немачких и мађарских историчара намерно и вештачки из контекста целе ситуације вади и уопште не помиње и доводи у збир директних услова за почетак Великог рата и једнострана аустроугарска акција анектирања Босне и Херцеговине шест година пре атентата, а што је тада изазвало оштре реакције не само Србије већ и неколико тадашњих великих сила и довело их у дуготрајну конфротацију са Аустроугарском и Немачком.

У том смислу Зупан подсећа на посету француског председника Поенкареа Москви приликом које је домаћинима рекао да се према Аустроугарској мора заузети веома чврст и непомерљив став.

Поенкаре је изашао са тим ставовима и ако је тада у Москви председник владе био човек који се изјашњавао против рата са Аустроугарском.

Зупан подвлачи да су западне силе биле те које су инсистирале на обуздавању Аустроугарске и Немачке.

Зупан је истакао своје виђење тадашњег односа остатка Европе према Аустроугарској као ишчекивање нечег значајног што би довело до рата и размонтиравања царевине.

Поред поменуте изјаве председника Аустрије Фишера и излагања академика Зупана, у блиском времену се догодила посета Београду унука последњег аустроугарског цара, надвојводе Карла фон Хабзбурга који је свестан историјске истине, земље којој се налази у посети али и обавезног заштитничког односа који он мора имати према породици Хабсбург као њена садашња глава, изрекао за његов статус и комплетан имиџ врло смео и слободан став да је те 1914. године рат био неизбежан јер су се за њега спремале све западне силе у намери да разбију Аустроугарску царевину и да би до рата дошло и без атентата у Сарајеву.

Наравно, Карло фон Хабсбург није амнестирао Гаврила Принципа и није никако атентат оценио као нешто позитивно, али је истакао да се тај догађај сам по себи прецењује када се посматрају стварни разлози за започињање Великог рата.

Карло фон Хабзбург је оценио да се Први и Други светски рат историјски морају посматрати као јединствен сукоб са кратком паузом између.

Он је такође рекао, говорећи о улози своје породице у односу на историјски тренутак избијања рата, да је царска породица  била спремна за рат, да га је очекивала и знала да ће он започети баш преко непријатељстава са Србијом и оценио да би рат почео можда само пар недеља касније да није било атентата који је царској породици и влади у Бечу послужио као одличан изговор.

Инспирисан стогодишњицом од почетка Првог светског рата био је и веома цењени аустријски редитељ Андреас Прохаска који је на основу историјске грађе, али и књиге из 1982. године Аустријанца српског порекла, Мила Дора (Мирослав Дорословац) која се бави актерима атентата у Сарајеву, направио узбудљив филм на немачком језику под именом „ Атентат, Сарајево 1914.”.

У филму, супротно ставу у аустријској јавности прећутане али подразумеване већине, редитељ Србију не оптужује и не осуђује као кривца и изазивача Великог рата.


Прохаска је направио филм чији је главни јунак истражни  судија Лео Пфефер који се бавио тим случајем одмах по атентату и који је испитивао Гаврила Принципа и његову групу.

Филм говори о свим притисцима којима је истражни судија Пфефер био изложен од тадашњих аустроугарских високих политичара током истраге не би ли и он неким својим актом званично оптужио владу у Београду као наручиоца атентата и тако је криминализовао да би каснија ратна акција Беча изгледала као праведна и легална одмазда.

Звучи познато, зар не?

И озбиљне историчаре из Француске и Немачке је забринула новотарска хистерија у вези стогодишњице Великог рата па се тако окидачем за почетак Првог светског рата бавио и француски историчар Фредерик Гелтон који је у Београду био гост научног скупа посвећеног  стогодишњици Првог светског рата у организацији САНУ.

Гелтон је у Београд дошао као предавач историје међународних односа на Институту политичких студија у Паризу, и војне историје на Високој школи Сен Сир.

Радио је као историчар у Министарству одбране Француске, а у европској научној јавности познат је као један од најбољих познавалаца историје.

Господин Гелтон је без одступа, професорски реско и без икаквог научног празног хода изнео став да пуцањ Гаврила Принципа није био узрок Великог рата нити је тај догађај започео тадашњу светску апокалипсу.

Гелтон сматра да је запрепашћујуће да је после неуспешно бачене бомбе на Фердинандову поворку, надвојводино возило ипак наставило да се креће по претходно зацртаној  рути и да се нашло „баш испред Принципа” и да он онако слабовид једним метком успешно изврши атентат.

Професор Гелтон је мишљења да су почетку рата више допринели процес распада Отоманског царства и страшне заблуде многих тадашњих политичара да ће рат, и ако буде започет, трајати веома кратко.

Гелтон је такође рекао да историја не сме да буде бунар из којег ћемо по жељи и селективно узимати аргументе са којима ћемо се лакше супротставити другима јер такав однос према историји доводи до понављања катастрофа.

Немачки научник Џон Кигер је поводом стогодишњице Великог рата изјавио да Гаврило Принцип није био никакав терориста већ студент идеалиста који је помислио да ће једном радикалним методом помоћи остварењу циљева своје локалне заједнице.

Кригер је осудио историчаре који мишљења о историјским догађајима дају онако како би то одговарало садашњим политичким интересима.

Он је такође процес умивања немачке одговорности за избијање Великог рата оценио као политички мотивисано због тренутних тежњи немачке државе.

Кригер сматра да се током поступка апсолутног прихватања немачке кривице за Други светски рат покушава паралелним андерграунд процесом историјског проучавања Другог светског рата укупна одговорност Немачке подведе под формулу – да није било Првог светског рата не би било ни Другог, што Кригер сматра недопустивим и веома опасним.

О Великом рату из реда мађарских историчара највише у јавности су рекли  Кристијан Унвар и Атила Пок.

Док Пок успешно избегава јасно изјашњавање и о Великом рату говори само кроз призму Тријанона, Унвар тврди да је рад мађарских историчара на трагу рада Кристофера Кларка а да његова књига није још ни преведена на мађарски језик, што га зачуђује и говори му да је мађарска историографија и даље подељена што се тиче почетка, тока и краја Великог рата.

Унвар тврди да мађарска званична историографија уопште не прецењује атентат у Сарајеву као узрок почетка рата и да се мање говори о узроцима за почетак рата јер је историјски доказано да тадашња мађарска висока политика и племство нису желели тај рат.

Унвар каже да се међу мађарским историчарима више говори о мађарској политици према мањинама пре рата јер је та политика и довела до онако оштрог и по Мађаре жестоко казненог Тријанонског споразума, којим су изгубили значајне територије. Унвар тај споразум сматра једним од најнеправеднијих међународних уговора, али и упозорава да би покушаји његове ревизије довели до сукоба са Словачком, Србијом и Румунијом.

У Србији, хвала Богу, имамо Василија Крестића, Чедомира Антића, Милоша Ковића, Драгана Петровића, Јована Пејина, Душана Батаковића, Милорада Екмечића, Драгољуба Живојиновића, Љубодрага Димића, Михаила Војводића и многе друге који успешно, непристрасно и научним методама разбијају многе заблуде и историјске фалсификате , псеудо доказе и подметачине па и оне око Великог рата а које су наследници  његових губитника покушали да посеју свуда около и са којима су хтели да се пробију чак и у редове српске јавности и науке.

Чврст став, заснован на доказаним и прецизно описаним историјским догађајима и забележеним исказима сведока епохе су одлучна и непрелазна брана онима који би на основу лажиране  прошлости хтели да креирају и садашњост и будућност.

Poslednje ažurirano petak, 07 novembar 2014 04:39