www.olivervulovic.com

Ми Срби као да смо у предворју мирнодопске етничке смрти

А НАЦИОНАЛНО СТАЊЕ СТВАРИ НЕ БРИНЕ МНОГО НИ АРХИПАСТИРЕ У МАНТИЈАМА НИ ОНЕ У АРМАНИЈИМА

Opširnije...
Озбиљни људи, ко вам то суди? PDF Štampa El. pošta
Napisao Oliver Vulovic   
sreda, 26 novembar 2014 13:01

Суд за ратне злочине у Београду је од почетка био пројекат НАТО окупатора Србије.

Он је у Вашингтону осмишљен, од тамо је добио смернице за начин функционисања и крајње циљеве рада.

Направљен је као алат за свршавање несвршених хашких процеса криминализације целог српског народа и његове борбе за слободу у ратовима 1991-1999 и као наставак мирнодопског специјалног рата против остатака патриотских снага у Србији и као инструмент сталног окупационог држања на оку непокорених елемената.

Суд за ратне злочине је био истурено одељење „правних служби“ америчке и енглеске амбасаде у Београду и био је у непрекидној проивправној вези са њиховим служебиницима.

Суд за ратне злочине, његов тзв тужилац и администрација су и финансијски потпомагани од поменутих амбасада, то јест влада којих су они представници.

Та институција ради готово на истоветан начин као и њена хашка мајка па се без много устезања може рећи да његово постојање и рад изазива истоветан осећај оном који су Београђани имали према домаћим запосленицима у седишту Гестапоа у Београду за време немачке окупације.

Садашња „дон-кихотовска „ борба Милована Дрецуна, некада одличног ратног извештача а сада у својству члана државног естаблишмента против тог суда изазива много питања.

Да ли је Милован Дрецун (верујем да га је тај суд лично, као човека који је био на лицу места за време рата на Космету до бесвести иритирао) кренуо сада у сукоб са том институцијом самоиницијативно и на основу својих исправних осећања и размишљања ; зато што је добио доказе да ће и сам бити мета тог суда или је ипак на крају „одозго“ ( а и то одозго треба видети да ли се зове Николић или Вучић) одређен као покретач пројекта затварања тог легла антисрпства за које су лаке жене тешких боја готово праве аристократкиње у изливима аутошовинизма ?

Током процеса формирања Николић-Вучић администрације главни захтев НАТО окупатора је ( да би коначно дао зелено светло за њено инсталирање на власти) био да Суд за ратне злочине има бити недодирљива светиња.
Како се то сада одједном актуелна власт у Србији преко Милована Дрецуна одлучила на рушење тог гнојаво-смрдљивог чира на националном телу ?

Да ли је дуо Николић-Вучић приликом преузимања власти био свестан дубине и садржине чврсте окупације у којој се налази Србија па су се због тога одлучили на пузеће и што тише и мирније ослобађање па је сада на ред стигао и Бруно са камарилом или су повратак Шешеља и оштри клизећи стартови госпође Рашковић Ивић убрзали процесе ?

Ма колико господин Шешељ био скептичан према госпођи Рашковић Ивић и ма колико госпођа Рашковић Ивић у својим одговорима на оштре коментаре и критике још није успела да изађе из уштогљено-салонске врсте комуникације са штампом коју је ДССу као легат оставио онај којег је хвала драгом Господу послала у прошлост и који је у благородном сусрету оснивања Суда за ратне злочине на слободу пустио Фљору Бровину ,Аљбина Куртија и још једну добру разоружану већу чету терориста, морамо се ипак подсетити времена када је господин Шешељ и Мирјану Марковић називао „полуделом бабетином са Дедиња којој цвеће расте из главе“ па је после са њом у интересу државе и народа формирао владу па тако садашња влада Србије добро зна да нека будућа сарадња Шешељ-Рашковић Ивић ма колико сада севале варнице не спада у сверу фантастике те је са нападом на Векарићеву фирму кренула раније него што је планирала.

Статус и будућност Суда за ратне злочине и однос свих озбиљних политичких и правних снага у Србији према њему може бити лакмус преко кога ћемо видети да ли је садашњи напад на њега само неконтролисани испад српске владе, самостални инцидент креиран од Милована Дрецуна или одговор на појаву озбиљних патриотских контракција у српској опозицији.

Како год, том суду, његовим суђењима, пресудама и слугама, народ је одавно пресудио.

 

Poslednje ažurirano petak, 13 februar 2015 16:49