www.olivervulovic.com

Disanje je avantura

U predstavi Nebojše Bradića "Zver na mesecu ", italijanski dečak Vinsent , posle ko zna kojeg povremenog bega ili retkog slobodnog izlaska iz baptističkog sirotišta u Milvokiju u dom izbegličke jermenske porodice Tomanisijan, halapljivo gutajući topli obrok kojim ga je poslužila nežna, ali na žalost na bez dece osuđen život gospođa Seta Tomanisijan, pažljivo upijajući njihove iskaze kojima su uz porodični sto jedno drugome svedočili o pokolju svojih prodica koji se odigrao tokom turskog genocida nad Jermenima, u jednom momentu je prekinuo ono do čega mu je bilo tada najviše stalo - jelo, i tiho ali jetko prekinuo dijalog bračnog para rečenicom "disanje je avantura gospođo Seta i gospodine
Arame ".Šetajući beogradskim ulicama nakon predstave a da bih je na miru u glavi obnovio pre nego što se vratim vrevi svakodnevnog života naišao sam na problem. Nikako nisam uspevao da priču koja se dešavala tridesetih godina prošlog veka a koja je svojom suštinom oslonjena na jermenski holokaust iz 1894. godine misaono da ostavim periodu kojem pripada već sam se, te za februar pretople noći, osećao kao savremenik samog dogadjaja . Kosmet ! Da Kosmet je ono što mi nije dalo da ovu priču pisca Kalinoskog ostavim iza sebe. Država koja je sama načinila genocid nad hrišćanima - Turska, odmah je posle Amerike i Albanije požurila da "prizna" genocidnu tvorevinu Nezavisni Državu Kosmet i opet na račun pravoslavnih Hrišćana uz put ne povlačeći se sa Kipra i ne prestajući da na dnevnoj bazi vojno provocira Grčku. Ondašnja Abdul hamidova Turska koja je uz pomoć Kurda sa kojima se danas kolje ubila na hiljade jermena i proterala njih preko 2,5 miliona, je iste stvari i u istom periodu i pod istim vladarem radila i Srbima na Kosmetu i centralnoj Srbiji i Bosni ali na Kosmetu i tada i sada sa Šiptarima kao partnerima.

Dok su mi se kroz glavu smenjvala lica Sete, Arama i Vinsenta, paralelno sam razmišljao o svakodnevnim televizijskim emisijama u kojima su novinari presretali srpsku i ostalu nealbansku decu koja su na kratko mogla da sa Kosmeta dodju da obiđu Beograd i budu gosti današnjih modernih srpskih Tomanisijanijevih, a koja su sva od reda i bez zadrške na pitanja novinara šta im na Kosmetu najviše nedostaje odgovarala - sloboda –

Riker i teroristi koje je sa svojim američkim šefovima proizveo u državnike neprestano govore da su naša deca na Kosmetu slobodna i ako i u dvorišta akmoli u školu ne mogu bez oružane pratnje. Njihovo kretanje je svakodnevna avantura. Nihova "sloboda" koju im daruju Riker i njegovi teroristi je ona Vinsentova avantura disanja a oko stolova oko kojih se i u 21 veku uz sveće okupljaju njihovi roditelji pretekli iz već stotinama godina kontinuiranih šiptarsko-turskih masakara nad Srbima, tema ostaje i dalje ista - kako do slobode i kada će konačno doći sloboda.

Kalinoskovljevi i Bradićevi Tomanisijanovi se nalaze u celoj Srbiji. Kroz Bradićevo postavljanje ove priče na daske dogodilo se još samo jedno od milion podsećanja u nizu ovog naroda na muke kroz koje smo prolazili i kroz koje još uvek prolazimo a kojima se kraj ne vidi skoro. Vinsentovo poimanje disanja kao uzbudljive ali mračne avanture je prošireno Srbijom i zbog neprestanog istorijskog ponavljanja otimanja slobode ili celom našem narodu ili njegovim delovima, teško da će se ono ikad i odvijati punim plućima dokle god kao narod postojimo. No, uprkos kolopletu bola iskustvo nam govori da je život nekako-ikako moguć i da mora da se ide dalje i mi smo kao nacija toga svesni ali prestrašeni. Osim krvave jermensko-srpske paralele predstava me je podsetila na još nešto. Na priču koju sam čuo od starih Prizrenaca, a koju su oni slušali od svojih starih ali koju sam čuo i te večeri iz usta Kalinoskovljevog Arama. Kada je dolazilo do pomračenja meseca Turci su verovali da se to neka strašna zver navalila na mesec i svojim telom mu totalno zaklonila svetlost pa se ona toga radi nije mogla odsjati ka zemlji. Zbog toga su Turci izlazili na sokake i uz urlike i igru satima ispljivali razno-razne projektile u nebo sve do onda dok "zver" ne bi bila oterana. I ako je to bila samo normalna beogradska tmina nakon kasne predstave ja sam ipak imao osećaj da srpski neprijatelji opet vide neku zver na mesecu i da je cela ova priča oko njihovog "nezavisnog" Kosmeta samo još jedno od njihovih šenlučenja kojem ipak kada tada mora neumitno doći kraj. Disanje jednom treba konačno da prestane da bude avantura a naše je ili da se tome izborimo ili sačekamo novi krug istorijskog točka.