www.olivervulovic.com

Istorijsko pamćenje kao "srpski zločin" i evropski sud

15.jula 1291. godine, umro je Rudolf I, osnivač dinastije Habzburg.Vladao je od 1273. do smrti 1291. U bici na Moravskom polju 1278.pobedio je češkog kralja Otakara II Pšemisla i od njega je preoteo Austriju, Kranjsku i Štajersku koje su, s kasnije pripojenom Koruškom, postale jezgro naslednih habzburških zemalja čime je udaren temelj Habzburške monarhije, ali i današnje Austrije.

Austrija i njena zvanična državna istoriografija sa pažnjom se sete svake godine ovog čoveka. Ako ne na velikim zvaničnim ceremonijama, onda na skupovima sa vrlo ograničenim brojem i posebno odabranim zvanicama. Normalno je da se jednoj hrišćanskoj državi, Austriji, sa bogatom istorijom i dobrog ali i lošeg, ne sme zameriti obeležavanje bilo kojeg datuma od važnosti za njeno postojanje. To misle svi stanovnici Evrope, pa i Srbi iako su proživeli niz užasa od porodice osnivača austrijske države, ali i njenih ranih i savremenih republikanskih vođa.

Sećaju se Srbi mnogih datuma u svojoj istoriji koji su prethodili Kosovskom boju, čijem se pamćenju u našem narodu zapadnjaci najviše i posebno protive jer smatraju da je našim upornim obeležavanjem, tog, do opsade Beča, najozbiljnijeg hrišćanskog otpora Turskoj imperiji, u stvari pravi i jedini uzrok svih nedaća koje su zadesile Balkan. Srbi prethodno pamte i Duklju i Zahumlje i Travuniju i Ras, Rašku, Srpsku Bosnu i ostale srpske države i državice koje su prethodile današnjoj Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, ali pamte i Vojnu Krajinu i srpsko Vojvodstvo, Skadar i Skoplje. Imaju Srbi mnogo čega da se sećaju, zbog čega da slave i tuguju, od dinastije Nemanjića, do poslednjih Obrenovića i Karađorđevića. I sve što pamte uzeto im je za zlo, zlo koje su kao takvo, srpsko pamćenje, kriminalizovali oni koji do svoje istorije drže više nego do ičega, a među njima su i naši evropski sustanari, Austrijanci. Kao što su zbog srpskog otpora divizijma one vojske koju je Beč dočekao 1941. u katarzičnoj radosti, odložen napad na tadašnji SSSR, tako je i nekada srpski otpor na Gazimestanu, iako 140 godina ranije dogođen pre Prve opsade Beča, sigurno omogućio da se Turska ne sruči na ostatak hrišćanske Evrope svojim punim potencijalom. Slična stvar se dešavala i tokom kraja dvadesetog veka i sada, na početku 21-og, kada se u celom svetu islamski faktor podigao na noge osećajući da je došao njihov trenutak, i opet su Srbi bili prvi na udaru i opet je hrišćanska Evropa izdala Srbe, ne bi li tako koristeći naše žrtve u životima i teritorijama otupela islamsku oštricu i uspela da na duži rok odloži sukob sa islamskim armijama do kojeg će sigurno doći. Evropa, među njima i vrlo po tom pitanju aktivna Austrija, tako kupuje vreme u čuvanju svog hrišćanskog i evropskog identiteta koji nama podmuklo osporavaju u praksi, a isti priznaju na zvaničnim konferencijama za štampu (opet uz uslovljavanja) a najviše onda kada se u Srbiji dešavaju izbori na kojima moraju pobediti njihovi puleni koji će rado poslušati savet o bezuslovnom gledanju u budućnost u kojoj nema mesta za našu prošlost, a time ni glavnog zaloga za naš opstanak u toj budućnosti koju nam obećavaju.

Priznavanjem kao nezavisne države jednog dela srpske teritorije kojom ne vladaju obični pobunjenici nego heroinskim novcem organizovana teroristička mreža, evropske države će možda, istorijski gledano na vreme, kratko poraziti Srbe a učiniti jalove ustupke islamofašistima, ali će zasigurno vrlo brzo poželiti da zvonima na svojim bogomoljama obeleže neke nove srpske pobede protiv alkaidno-natovskih provizorijuma,jer će se tada u strahu setiti, da smo stari i priznati evropski narod sa kojim ih veže niz zajedničkih vrednosti, među kojima i upornost u pamćenju bitnih događaja od Rudolfa do Gazimestana, ne bi li se opet u situacijama kada će se sa vrha Gobencla moći videti islamski ratni barjaci, spasli i sačuvali od propasti u koju nas svojom, da i mi Srbi u budućnost pogledamo i ocenimo, suicidnom politikom agresivno guraju zadnjih dvadeset godina.