www.olivervulovic.com

Nećemo klonove, hoćemo umove!!! PDF Štampa El. pošta
Napisao Oliver Vulovic   
četvrtak, 21 januar 2010 12:11

U Srbiji suočavanja traju još od 1989-e godine i ona nikad nisu prošla bezbolno. Suočavanja u rasejanju su takođe bolna ali i ona su konačno počela da daju rezultate. Sito je ostavilo na površini dobar broj onih koji su pravednim dugogodišnjim, iskrenim patriotskim i rodoljubivim - kulturnim, ekonomskim i intelektualnim delovanjem počeli da zauzimaju čvrste od poverenja pozicije u iseljeništvu, te tako imamo Srpkinju iz francuske za koju se ne može reći a da svoj uticaja po nekada ne uspe da dobaci čak i na estblišment u Parizu i tako donekle ublaži levijevsko-kušnerske antisrpske akcije, čoveka u Austriji koji sam pokreće i održava u životu medije a po potrebi državu domaćina javno opomomene dobro posećenim skupovima po bečkim trgovima ali i ljude koji imaju i medije i novac i čitave sekretarijate i PR sektore koji su se čak počeli baviti i sitnim nezgodama koje ovi dožive na nekom od svojih putovanja

Usled svetskih finansijskih poremećaja i prvih naznaka rađanja globalne političke multipolarnosti, sve nacije i države su trenutno u grčevitom preispitivanju svojih spoljno-političkih doktrina. Preispitivanjima su ozbiljno prišli svi, i veliki i mali.Nakon očiglednog kraha i onako izuzetno problematične ideje Novog svetskog poretka,zasnovane na ekstremno liberalnom kapitalizmu kao jednoom osloncu i pozicije apsolutnog vojnog preimućstva samo jedne sile i njenog vojnog saveza kao drugog oslonca, svaka država i nacija posebno pokušavaju u najnovijim tumbanjima da procene koje će im mesto pripasti ili za koje će se mesto izboriti u najnovijoj ekonomskoj, vojnoj i političkoj raspodeli na planeti. Sve stare nacije i države su u najnovijim analazama vrlo ozbiljno uključile ili najozbiljnije računaju i svoje sunarodnike rasute po svetu. Od modernog višestranačja u Srbiji, sve njene vlade su u svojim programima isticale poseban značaj rasejanja za razvoj države ali se ni jedna ne može pohvaliti nekim realnim uspehom u istinskom i pravednom uključivanju srpskog rasejanja kao uticajnog faktora na dešavanja u državi a što iz takozvane političke opreznosti a što iz površnog posmatranja na mogućnost da se dijaspori od običnog pošiljaoca doznaka da odgovarajuće značajno mesto u ekonomskom sistemu zemlje.

Od Dragutina Zelenovića koji je ostao upamćen po jedinstvenoj rečenici tokom ekspoziranja svog premijerskog programa - agresivno delovanje na dijasporu u cilju njenog primerenijeg ekonomskog i političkog približavanja matici- do sadašnjeg Mirka Cvetkovića koji je na jedvate jade vratio novac Fondu dijaspore i tu obavezu koju su njegovi partijski i koalicioni drugovi trebali još odavno da izvrše, pokušao neprimereno da politički kapitalizuje, nije moguće i za jednog reći da je išta suštinsko učinio za svoga mandata u interesu prelaska iz statusa zbog nacionalnog bazisa prinudne i tanke kohabitacije dijaspore i matice u jednostrano, jednovremeno i istosmerno delovanje sa obe strane granice a za opšte dobro. Obostrano iskreirana forma interakcije izvlačenja koristi na relciji dijaspora-matica je trend, kojem da bi se stalo na put i odnos izveo na put međusobnog poverenja i iskrene solidarnosti, iziskuje mnogo više od praznoslovnih konferencija u Sava centru. Pomenuti trend u svom zaustavljanju iziskuje suštinske reforme na obema stranama, i u rasejanju i u matici. O onome što mislim da bi trebalo da budu obrisi mnogostranih reformi u dijaspori bih ovom prilikom kratko rekao neka svoja zapažanja.

Nacija je i organizam i organizacija. Druge nacije koje imaju veliku dijasporu su na vreme shvatile da nije dovoljno da se njihovi iseljenici preko Crkve i udruženja osećaju delom jednog te istog organizma sa svojom maticom već da je neophodno dubinski i organizaciono integrisati dijasporu u svakodnevni život zemlje a ne samo o praznicima i u doba kriza. U našem okruženju, sklanjajući sada na stranu zloupotrebe nacionalizma iz kojeg su prozašli stravični zločini prema našem narodu, Hrvatska je iskoristila njegov opijajući talas i napravila najozbiljnije i najkonkretnije korake u građenju celovitosti između matice i dijaspore. Njihova vlada, njene javne i tajne službe su uporno i strpljivo radile na organizacionom približavanju raznolikih hrvatskih udruženja po svetu tako da se danas posle irskog iseljeništva, hrvatsko iseljeništvo smatra za jedno od najhomogenizovanijih u svetu. Mnogo je razloga što se za naše iseljeništvo ne može isto reći ali su dva najočitija : dugogodišnji osećaj razdržavljenosti kroz prevarom u srpsku svest impaltiran osećaj jugoslovenstva, na koji Hrvati nisu nikada naseli, i genetska nabaždarenost na geografske i velikaške podele, sa kojima smo i sada u grčevitom klinču.

Stereotipi koji su odgajani na beogradskoj sceni su samo prenešeni, do duše malo modikofani shodno okruženju, te je uorganizacijama dijaspore napravljen niz neprirodnih mikseva kvaziarhaičnog i raznih alternacija postmoderne umesto prelepog blagog prelaza istinski tradicionalnog u svaremenost po stilu predstavljanja i organizovanja. Ono što svakog Srbina na Balkanu usled dugogodišnje američko-EU ekonomske, vojne i političke agresije i dalje buni, buni i naše iseljenike - ko i šta danas zaista predstavlja Srbina i Srpstvo, usled inflacije i lažnih velikosrba i lažnog velikosrpstva kao maski za ekspresno ubiranje ekonomskih i društvenih dividendi, pretvarajući tako očaj u kojem se našao naš narod u celini, u veliku berzu slabo branjenih i lako dohvatljivih nacionalnih dobara sa obe strane granice. U takvom stanju opšteg haosa, ljudi se uvek najlakše prilagode onoj krilatici da institucije nikada ne mogu bez mnoštva različitih ljudi ali da jedan stamen i čestiti čovek vazda može biti institucija među svojim rodom, pa su se tako i naši iseljinici počeli vezivati za određene ličnosti meću sobom koje su osećali kao ljude-institucije, kada su već sve druge u matici i njihove u iseljeništvu zakazale u svom delovanju. Tako smo došli i do pojave velikaša u iseljeništvu iz čijeg mnoštva se na žalost, može izdvojiti mali broj pravih narodnih tribuna, požrtvovanih i nesalonskih intelektualaca a koji su se pak morali brzo povlačiti u stranu usled agresivnosti onih kojima je nacionalno bila ćuprija preko koje su prelazeći beskrupulozno ostvarivali svoje lične interese.

Teško je shvatiti ali je istinito da su se Srbi naseljeni u Novom svetu u odnosu na naseljene u drugim delovima sveta, mnogo brže, i ako i to nije ni blizu onoj brzini i punosvesti delovanja mnogih drugih etničkih grupa na istom prostoru, otrgli od jugoslovenstva i makar u naznakama počeli približavati istinskom bazisu problema sopstvenog naroda, a to je još uvek nerešeno nacionalno i državno pitanje matice u Evropi a samim tim i na svetskoj političkoj sceni. Može se to braniti to i činjenicom da su oni najbliži svetskim centrima moći koji su zgušnjeni na prostorima koje su oni naselili ali se opet ne može shvatiti u početku naivnost a onda kasnije i svesna politička i ekonomska kalkulantnost kojoj su pristupili evropski Srbi u odnosu na, i ako prečesto nepravednu ali iznurenu i izranjavanu maticu koja zbog takvih okolnosti možda nije ni imala snage niti je još uvek ima, da iznedri pravu garnituru ljudi svesni odgovornosti koje su se preuzeli ili koja im je ovim ili onim putem data u ruke.

Tačne su tvrdnje onih koji maticu i rasejanje posmatraju kao spojene sudove, po kojima matica mora biti onaj prvi sud koji će biti pun da bi imalo šta da se prelije i u rasejanje i tako rasejanju da i kulturna i politička leđa. No, tačno je da za taj sud koji je već bio pa bio prazan još niko nije poveo ozbiljnu akciju sipanja sa svih strana ne bi li se brže napunio, niti se na tom sudu, matici, grlić dovoljno otvorio prema dijaspori da kad se napuni da se iz njega ima šta i zaititi, naprotiv, većma je bilo i onih koji su na njemu ovde u Srbiji pravili sitne rupice i halapljivo kupili kapi koje su ispadale ne misleći pri tom da prekidaju ciklus koji je svima od životne važnosti.

U Srbiji suočavanja traju još od 1989-e godine i ona nikad nisu prošla bezbolno. Suočavanja u rasejanju su takođe bolna ali i ona su konačno počela da daju rezultate. Sito je ostavilo na površini dobar broj onih koji su pravednim dugogodišnjim, iskrenim patriotskim i rodoljubivim - kulturnim, ekonomskim i intelektualnim delovanjem počeli da zauzimaju čvrste od poverenja pozicije u iseljeništvu, te tako imamo srpkinju iz francuske za koju se ne može reći a da svoj uticaja po nekada ne uspe da dobaci čak i na estblišment u Parizu i tako donekle ublaži levijevsko-kušnerske antisrpske akcije, čoveka u Austriji koji sam pokreće i održava u životu medije a po potrebi državu domaćina javno opomomene dobro posećenim skupovima po bečkim trgovima ali i ljude koji imaju i medije i novac i čitave sekretarijate i PR sektore koji su se čak počeli baviti i sitnim nezgodama koje ovi dožive na nekom od svojih putovanja. i konačno, posle ljudi institucija, Srbi su počeli da dobijaju i prave organizaciono-analitičke institucije, za početak u Americi a kasnije kao začetnikom u Evropi i briselskim Institutom 4S.

Ujediniteljskih faktora je hvala Gospodu mnogo više nego onih razjediniteljskih i takva situacija je vazda opminjuća i isprečljiva megalomanskim aspiracijama pojedinaca ili sitnijim interesnim udruženjima. U tome vidim nadu za bolje sutra odnosa matice i rasejanja a u Crkvi, koja je ostala poslednji stub na koji tek slede udari naših neprijatelja / ovi trenutni su samo najava onih ozbiljnijih/ vidim osim vere i ljubavi i poslednji i neprelazni rov koji se zove solidarnost.

Poslednje ažurirano četvrtak, 21 januar 2010 12:25