www.olivervulovic.com

Žuti žutuju, crveni putuju

Trgnite se ljudi, ima i među vama pravih. Isturite očnjake, naoštrite pera...

Radujte se Krstu na nebu iznad okupljenih Srba, ma gde se on pojavio. Niti su ti Srbi neki tuđi i neki drugi Srbi, niti je taj Krst samo njihov. On je Krst i austrijskih i švedskih Srba, ma šta o tome mislili oni koji pretenduju da im budu vođe

Trgnite se ljudi, ima i među vama pravih. Isturite očnjake, naoštrite pera i radujte se Krstu na nebu iznad okupljenih Srba, ma gde se on pojavio. Niti su ti Srbi neki tuđi i neki drugi Srbi, niti je taj Krst samo njihov. On je Krst i austrijskih i švedskih Srba, ma šta o tome mislili oni koji pretenduju da im budu vođe.

Zadesi me sudbina da me (ipak beznačajna!) manjina od onih koji podrobno čitaju ISTINU, a da iz nje ništa ne nauče, zatrpa ružnim mejlovima zbog priloga za javni referendum preko ISTINE - Suočavanja u rasejanju-. Vele ne pišem perom nego očnjakom, Bog zna da li uopšte pripadam novinarskom esnafu, musketar sam Mile Alečković i pišem ode Petru Milatoviću plus se radujem saobraćajnoj nesreći Nikole Janjića.

Hteo sam danas da pišem o rupi u kalendaru srpske istorije, zvanoj 5. oktobar, ali moram još koje slovce dodati o rupači u rasejanju, koja se i pre i posle crnog 5.oktobra nikako ne da zatrpati zbog nesvršenog rezilijentskog procesa u velikaša srpske dijaspore koji se više osećaju kao vođe neke zagranične srpske sile, nego ljudima koji sopstvenim žrtvama treba da rade na ujedinjenju srpskog rasejanja. Kada sam mislio na žrtve nisam mislio da su one potrebne kroz saobraćajne nesreće, niti im se, hvala dragom Gospodu, ikada radujem, osim - iskreno, ako se ne bi dogodile Havijeru Solani, Bilu Klintonu, Ričardu Holbruku i Madlen Olbrajt, a za to mi ima ko suditi pa se ostali savezi u rasejanju zato ne moraju brinuti.

Za početak broj moje novinarske legitimacije je 004192 UNS-a, a ono što zovu očnjakom je običan ajbiemov kompjuter prosečne snage, ali u mojim rukama izgleda po reakcijama iz Švedske ima i natprirodne moći. Ne bojte se, nema. Veštičarenja u Srba je najviše ostalo po oglasima u srpskim biltenima u inostranstvu i na po još kojoj lokalnoj televiziji u matici.

Milu Alečković ne poznajem lično, ali je redovno čitam u ozbiljnoj štampi /nema tamo nikog iz Švedske/, a iza Petra Milatovića stoji dugogodišnja borba za srpske interese o sopstvenom trošku i tačno, na njegov poziv okupljenih Srba na demonstracijama se jednom prilikom ukazao na nebu Krst, ovako ili onako, a u Švedskoj ni okupljanja ni Krsta.

Ovaj deo pismene sam poklonio kritičarima, ne zbog sebe, oduvek me je bilo malo briga šta dvorske lude iz vojvođanskih sela po nalogu iz Štokholma škrabaju sela i dvora radi, već zbog Istine, ozbiljnog rezultata dugogodišnjeg ozbiljnog rada, ozbiljnih ljudi. U njoj urednik objavi i ono sa čime se ne slaže, poštujući osnove posla kojim se bavi.

Elem, opet je peti oktobar a iz srpske skupštine se i dalje dimi. Vatra se nije ni gasila od kada je prevareni i sluđeni upališe. Mislili su tada, jureći za bagerom, da će danas, 5.oktobra 2008. već biti u EU, NATO paktu, putovati bez viza, imati platu od 1000. evra, sačuvati Kosmet, ostati zajedno sa Crnom Gorom, biti bliži sa Republikom Srpskom, vratiti izbeglice u Hrvatsku i biti uvažen član takozvane Međunarodne zajednice.

A dali smo, poklonili, prodali u bescenje, odrekli se svega što je ekonomski vredno, rasturili vojsku, destabilizovali Crkvu, BIA pretvorili u odeljak CIA i FBI, nastavili da šaljemo patriote u tamnicu koju su napravili naši ratni neprijatelji u tuđini. Valuta nam je veštački precenjena, prikazana inflacija lažna, a deficit u budžetu stvarniji nego što se može zamisliti. Broj nezaposlenih je ogroman, socijalna davanja su ravna onim za beskućnike u SAD. Spoljna politika nam se svela na kukumavkanje za mišljenjem umesto jednostavnih, a učinkovitih sudskih tužbi, koje su kada su protiv nas pravljene za rezultat imale legalizaciju spolja iskreirane laži o "genocidu u Srebrenici".

Beograd je i dalje u nekim momentima, zbog ozbiljnih razmena vatre sukobljenih klanova, i dalje sličniji Belfastu 70-tih nego prestonici 21-og veka. Amerika i Evropa imaju javne spoljnopolitičke savete koji drmaju svetom, a Srbija unutrašnji i tajni tajkunsko-politički savet koji drma našim životima.

Broj samoubistava je veći nego u sred svih prošlih ratova, lekarske greške sa smrtnim ishodima su češće nego u doba 30-tih, a na zaustavljanju Bele kuge je urađeno isto onoliko koliko i na poslednjim Olimpijskim igrama. Kultura nam se svela na modlu koju iz svojih ruku ne ispuštaju Srbljanovićka i Basara, a žurnalistika i publicistika na hatišerife Sonje Liht. Pravni fakultet je na udaru "lustracionih snaga", što je ujedno i ogledalo kompletnog srpskog odnosa prema nauci.

Srbija ima jednu javnu kopnenu zonu bezbednosti gde se ne sme ništa raditi bez amina iz Vašingtona i jednu tajnu koja se prostire celom njenom površinom, na kojoj se takođe ništa ne sme uraditi bez amina sa istog mesta.

Sa Rusijom se igramo ping ponga i jojoa, a predstavnicima latino-američkih naftnih sila ne smemo u hodnicima na Ist Riveru ni da se uljudno javno javimo i pozdravimo ih. Država utamničenim ratnim zarobljenicima NATO pakta u Hagu pomaže koliko i sopstvenoj sirotinji, a cene proizvoda su počele da se menjaju na dnevnoj bazi.

Imamo i tu nesreću da nas se naši neprijatelji toliko gade pa im ne možemo, kao nakon Kosovskog boja /sadašnja situacija najviše sliči tom vremenu/ poslati lepoticu plemenitog roda ne bi li malo uzeli predaha.

Srbija je podeljena i raspolućena. Po sredini je jedna ružna politička brazgotina za koju niko ne vidi način kako da se ukloni. A spasa ima. Potreban je pravi, iz naroda iznedren i na Evropi duboko odvratnim epovima i istoriji odgajan čovek.

Za kraj. Bio jednom jedan jedan kralj koji je imao najdivniji dijamanat koji za to vreme postojao. Takvo savršenstvo do tada nije postojalo u lepoti i vrednosti na svetu.

Prilikom jedne pobune grupe ljudi koju je poslao neprijateljski kralj, dijamant mu je ispao na mermer i pukao te je dobio ružnu brazgotinu po sredini. Silni su se inostrani vrhuinski majstori i njihove lokalne kalfe izmenjali. ali brazgotini leka nije bilo. Javio se jednom jedan siroti majstor iz duboke unutrašnjosti države i zamoli kralja da on svojim rukama pokuša da spasi lepotu dijamanta koji je bio ukras cele njihove države.

Nerado, ali isrpljen od uzaludnih pokušaja, kralj dozvoli. Na kraju svog rada, stari domaći umetnik je predao kralju u ruke dijamant na kome je nekadašnja brazgotina pretvorena u stabljiku predivnog cveta. Dijamant je dobio još više i na lepoti i na vrednosti.

Ja i dalje čekam neku domaću pametnu srpsku glavu, koja će ovu našu političku brazgotinu pretvorititi u nešto slično i vratiti snagu za mene najlepšem dijamantu na svetu Srbiji. Brazgotine u rasejanju su mnogobrojne i takođe duboke.

Trgnite se ljudi, ima i među vama pravih. Isturite očnjake, naoštrite pera i radujte se Krstu na nebu iznad okupljenih Srba, ma gde se on pojavio. Niti su ti Srbi neki tuđi i neki drugi Srbi, niti je taj Krst samo njihov. On je Krst i austrijskih i švedskih Srba, ma šta o tome mislili oni koji pretenduju da im budu vođe.