www.olivervulovic.com

Rapucinela Evrope

Počelo je tako što smo imali različite interese. Lagali su o nama, umetali nam zle namere. Ništa lično - govorili su. Sve je to politika, geopolitika, strategija. Onda su oni koji su nas na Zapadu odavno pritajeno, ali postojano i žestoko mrzeli, iskoristili situaciju i počeli da nas ruže i blate i kao kompletan narod. Nisu prestali da samo politički pomažu naše neprijatelje, već su im davali i oružje i učili ih, ne kako da nas vojnički pobede, već kako da nas istrebe sa određenih prostora. Onda su nas i oni sami direktno napali, rasparčali, okupirali, politički i ekonomski takođe porobili, ali ruženju nema kraja. Ono traje i danas i završetak tog procesa još nema datum u notesima kreatora užasa namenjenog Srbima. Menjale su se naše vlade (na ovaj ili onaj način), administracije, politički sistem, ekonomsko uređenje, odnos prema njima, prema samim sebi, a sve u skladu želja onih koji misle da još nisu u potpunosti ostvarili svoje interese na našim teritorijama i u odnosu na naš narod.

 

ZATEZANJE MREŽE

Mi smo sada i dalje samo "na dobrom putu, na kojem ipak posrćemo, da se pridružimo porodici evropskih naroda", kao i da postanemo pouzdan partner vojnom savezu koji nas je unazadio 50 godina. Ova lažna predstava u kojoj nam je jedino preostalo parče teritorije bez prisustva stranih vojnika kao o slobodnoj državi narodu i mogućnost da kada neko iz okovima ograđenih prostora se probije do stranih ambasada i dobije vizu i pored dozvole da na sportskim borilištima budemo nekako prisutni, su jedini benefiti našeg mirenja sa mrežom koja je bačena na nas i koja se samo po potrebi povremeno zategne ili popusti.

 

PRETVORILI SMO SE U MIŠEVE!

Osim što su trećinu srpskog nacionalnog korpusa rasrbili i izvukli iz zajedničkog državnog krova, naši neprijatelji su uspeli da pedeset odsto ove nacije zaboravi, ne vidi, ne oseća i ne misli na unutrašnju lepotu sopstvene države i nacije i da gotovo zaboravi sve ono u čemu smo dobri. Nametnut nam je atribut mitomanskog naroda sa varvarskim manirima. Svako naše pozivanje na pravo i istoriju se izvrguje ruglu uz potpitanje: Da li smo svesni "realnosti?". Istina je da su Srbi u svojoj politici uvek imali i dosta toga emotivnog, ali se zaboravlja da i nacija, poput čoveka-individue, u zavisnosti od toga koliko je povređena otkrije i neka svoja najdublja osećanja. Zašto na tako nešto imaju pravo samo Amerikanci koji nakon njihovog sumnjivog "11 septembra" ili svakog masakra po školama, finansijskih kriza i sličnih situacija isture predsednika da otvoreno kukumavče, poziva se na Gospoda, istoriju, tradiciju, patriotizam, američke vrednosti i ostale već zbog izlizanog stila i lažne forme ostalih do sada viđenihizblaziranih i holivudski doteranih - obraćanja naciji- a nemaju ga Srbi, etnički počišćeni na svim područjima za koje im se sudi da su ih etnički očistili. Nekoliko puta bombardovani, ekonomski iznurivani i istinski u ogromnoj opasnosti da nestanu, Srbima je oduzeto pravo da se sećaju i daleke i bliže istorije. Sve je to jeres jer se moramo pomiriti sa"realnošću na terenu". Znog NVO-ovskih lustracija i denacifikacija apsolutno smo se uplašili sopstvenih vrednosti, kvaliteta i mogućnosti. Zbog trauma sa NATO paktom smo se pretvorili u narod miševa. Zbog odurnog, nadmenog, i podmuklog odnosa prema nama / u poslednje vreme mi svedoci mogu biti Helen Rante, Lord Karington .../ apsolutno smo i u diplomatiji odstranili očekivanja drugih da ćemo u bilo kojem slučaju zahtevati da se prema nama odnose korektno.

Zbog ubačenog šablona po kojem smo počeli o sebi da mislimo loše, vrlo dugo ćemo se načekati da se stavovi drugih prema nama promene. Uspevanjem da na ovakav način jednom delu naše nacije izmene podsvest, bilo im je lako i da im kao savim normalan proces razmišljanja predstave novo shvatanje o sopstvenom etosu kao otpadničkom, lošem, agresivnom, genocidnom i sl. Zbog toga niko nije izašao na ulice da protestuje protiv crnogorskog i makedonskog samopnižavajućeg postupka priznanja suverensoti pobunjeničkim vlastima na Kosmetu, jer smo i sami odavno duboko u postupku samoponižavanja pa nas ova poslednja od takođe samoponiženih svesno i ne tangiraju puno a ni ovoga malo što nas je istangiralo ne bi bilo da ne postoji još uvek srpsko samosvesno jezgro koje već predugo čeka neku svoju šansu. Mi smo se zbog shvatanja o samim sebi kao lošim i najgorim ko je nam je u poslednjih dvadeset godina islamofašističko-briselko-vašingtonske koalicije, koja kao bajagi ratuje međusobno na svim drugiom meridijanima osim na našim, u mas medijima isturila kao obrazac, počeli da bes iskaljujemo na samima sebi.

 

PROTERUJEMO NAJBOLJE, USTOLIČAVAMO NAJGORE!

Tako smo počeli da razglabamo o nekim po telu iscrtanim idiotima kao o stvarnom postojanju ozbiljnog fašističkog pokreta u Srbiji, da zbog srbofobnih bečkih i vašingtonskih Jevreja sumnjamo u zaostavštine Jaše Tomića ili ti u naše u gene duboko usađen otpor prema bilo kojoj vrsti antisemitizma. Imamo nacionalne urednike velikih medija smo počeli isterujemo na ulice, ubijene demonstrante tokom protesta protiv hapšenja Radovana Karadžića posmatramo kao ubijene tokom pljačke benzinske pumpe, sputavamo Trivuna u odnosu na Valentina, unutarcrkvene sporove dižemo na nivoe raskola i situacije nedaleke od šizme, ružimo naše prognane koje smo primili, Srbe Kosovce nazivamo Kosovarima, nacionalno osvećenim i provećenim rediteljima pretimo zoljama, a one koji u svojim igrokazima ruže sopstveni narod i za to od Zapada dobijaju nagrade slavimo po javnim servisima.

Nema brojnijeg primera od lakog mirenja sa kolektivnim gubitkom svih sloboda od srpskog primera. Tako to sada izgleda, jer slobodni nismo, za nju se ne borimo i takve smo sebe prihvatili. A kakva bi suština trebala da bude? Suština bi trebala da bude da deo borbe za slobodu bude i naša unutrašnja borba da izmenimo spolja usađeno nakaradno mišljenje o samim sebi. Tako sam setio i jedne bajke. Postojala je jedna devojka, Rapucinela, koja je živela zaključana u zamku jer ju je zarobila veštica koja joj je stalno govorila da je ružna i da nije za spoljašnji svet. Jednog dana lepi princ prolazeći pored kule je ugleda i poče da joj govori kako je lepa. Izgledao je slobodno, snažno i sveže. Njegov pogled pun slobode i poziva da u njoj uživaju zajedno je nešto preokrenulo u njoj i ona ispusti svoju zlatnu kosu /očito neverovatne dužine/ te se on uzvera uz nju i spase je iz zamka. Reče joj tada: Predugo si čekala, nisu tebe ni zamak ni veštica zarobili već tvoja sopstvena ubeđenost da si ružna.

Kada i mi počnemo da budemo svesni /pežorativno nazvanih/ veštica u nama i oko nas, koje su nas sprečavali da se osećamo slobodni ili makar počnemo da se borimo za nju, govoreći nam najgore o nama i držeći nas zaključane, većinu stvari na putu do istinske slobode smo već odradili.