www.olivervulovic.com

Apsolutno protiv apsolutnog

U Beču, mestu rođenja moderne psihoanalize, lokalni Die Presse je uključio štopericu i trka je počela. Odlučeno je da se preko stranica ovog lista, bliskog ministarstvu spoljnih poslova Austrije, u srpsku kolektivnu moždanu masu počnu slati strogo i precizno kreirani impulsi iz koje će se uz pomoć vrednog rada Ahtisarija i njegovih nalogodavaca isti probiti i do naših ganglija, koje će nam kognitivno-bihejvioralno obrađenim usaditi u glave – Kosmet više nije deo Srbije.

Jungovi i Frojdovi samoproglašeni naslednici još samo nisu sigurni koja od dve varijante bi im više odgovarala do ostvarenja cilja. Da li bi to bila ona u kojoj bi usred pregovora o sastavu nove srpske vlade nakon Jovandanjskih izbora gromoglasno objavili šta su odlučili pa samim tim i izazvali zastoj u njenom stvaranju i situaciju pravnog vakuma koja bi Srbiju bitno usporila u pravovremenom i ispravnom političkom reagovanju, ili bi im bilo bolje da i pre samih izbora ovdašnjoj javnosti "došapnu" kakvo rešenje kosmetskog pitanja su smislili i tako izazovu dolazak Radikala na vlast, što bi im opet, po njihovom shvatanju međunarodnog položaja Srbije, bio divan alibi da u međunarodnoj javnosti lakše izguraju svoj nakaradni politički projekat.

Da je situacija ozbiljna govori i podatak da je Tadić i javno preko stranica Božićnog broja Politike zakukao na mogućnost nešto ranijeg objavljivanja Ahtisarijevog predloga za Kosmet i na taj način pokušao da apeluje na svoje zapadne prijatelje da malo "smanje doživljaj", barem dok se ne osvoji vlast i formira vlada.

Zapad je uspeo kod Srba da uradi ono što je među nama vazda i prolazilo, da nam najvažnije državno i nacionalno pitanje opet vrati u lokalna naklapanja tokom predizborne međustranačke borbe i tako apsolutno poništi sve rezultate jedinstvenih skupštinskih deklaracija i rezolucija i definitivno amortizuje psihološku i političku prednost stečenu usvajanjem novog ustava.

Kada smo se već silom prilika dotakli psihoanalize, pravi je trenutak da se setimo dijagnoze našeg kolektivnog psihičkog stanja, izrečene od psihijatra, narodnog tribuna i političara, pokojnog dr Jovana Raškovića, koja je glasila jednostavno – lud narod.

Sva je prilika da su Raškovićevu dijagnozu Srba mnogi na Zapadu odavno bili usvojili dok ih jedan drugi Srbin-psihijatar i političar nije grubo vratio u stvarnost, ali koji na žalost, sada nije ovde i koji nije u mogućnosti da nam svojim metodama pomogne da opet zauzdamo Zapad u njihovom nasrtanju na nas i sačuvamo narod i teritoriju, kao što je on to nekada činio.

Borba za vlast radi vlasti u kojoj je borba za vlast radi spasenja Kosmeta postala samo njen segment ali ne i, pored naših očekivanja i želja, i njen ključni zamajac i inspiracija, najveći je problem na koji smo u ključnim trenucima mogli naići, ali koji na žalost, kroz istoriju posmatrano, i nije bio neočekivan i nepredvidljiv.

Međusrpska borba za golu vlast je poklon na koji se ozbiljno računalo i u koji se ozbiljno polagala nada u Briselu, Vašingtonu i Prištini. Naši snažni trzaji tokom, krajnjim naporom stvorenih, manifestacija nacionalnog političkog jedinstva su na Zapadu bili predmet dubokih analiza i sada kao rezultat imamo njihov pokušaj političkog prodora tipa "sve ili ništa" jer su obezbedili da se u Srbiji dešava ono što je Koštunica mislio da će im biti glavna smetnja, a što se ispostavilo kao odličan lakmus za odluke koje žele da sprovedu - izbori.

I ako odavno nije toliko pričano o potrebi političkog jedinstva, u Srbiji ipak nije bila stvorena ključna institucija koja bi jedina zaista i bila u mogućnosti da se uz pomoć Crkve i Vojske politički suprotstavi nastojanjima da nam se otme Kosmet, a to je koncentraciona vlada. I u trenucima najviše podignutog nivoa nacionalnog angažovanja, političarima na vlasti nije padalo na pamet da u interesu istorijski izuzetno važnog trenutka za Srbiju, u vladu pozovu i Radikale i Socijaliste i tako i institucialno a ne samo verbalno ozvaniče jedinstvo nacije po pitanju odbrane Kosmeta. Tadić, Koštunica, Nikolić i Dačić politički su i moralno odgovorni što se nisu snažnim stavom jedne jedinstvene srpske vlade suprotstaili Ahtisariju i njegovim saveznicima, umesto toga imamo slobodne strelce i raštimovani orkestar, koji osim što slabo muzicira ima i muzičare koji se međusobno mrze.

Nije nama bez buke i bilo kojeg drugog jačeg i ozbiljnijeg prigovora bilo dopušteno da organizujemo referendum o novom ustavu zato što na Zapadu nisu hteli da se mešaju u unutrašnje stvari Srbije (sic!), već zato što su odlično znali da posle novog ustava slede i novi izbori, a bolje situacije za mešetarenja među Srbima nema. Kao što je i 2000-e godine, sa njegovim dopuštenjem, bio iskorišćen za rušenje „starog režima“, Koštunica se i ove 2007-e upustio u sličnu igru samo što ovoga puta ima u svom "demokratskom" korpusu mnogo ozbiljnije konkurente za mesto demokratskog Kalifa nad demokratskim Kalifima pa ga to čini nervoznijim nego ikada. One 2000-e godine nam je od strane tadašnjih i sadašnjih vlastodržaca u Srbiji kosmetska situacija predstavljana kao demokratski a ne teritorijalni problem a evo, ušli smo u 2007-u godinu u kojoj i pored "demokratske" vlasti Kosmet još nije evoluirao iz teritorijalnog u to njihovo "demokratsko" pitanje. U njihovim, jedino kao demokratskim priznatim redovima, još uvek putem demokratske procedure se ne postavlja pitanje o sopstvenoj odgovornosti već se i dalje nastavlja politička borba protiv "starog režima" i kontinuirano radi u interesu višegodišnjeg čvrstog ustaljivanja na vlasti.

U ovoj takozvanoj izbornoj trci takmiče se oni koji imaju najmanje sluha za politiku kao umetnost mogućeg jer smo unapred izbombardovani da jedni nikada neće biti ni pokakvu cenu sa onim trećim, dok oni drugi idu u crkvu da se zakunu da nikada i ni po koju cenu neće biti sa onima prvim, a o trećim i da se ne govori. Umesto da imamo partije koje će unapred obećavati svaku moguću međusobnu saradnju u interesu opšteg dobra, mi imamo partije koje su unapred odlučile da nas osude na izvesnu nejedinstvenu i vlast i opoziciju u ovoj tako neizvesnoj situaciji. Primorani smo da u sebi odlučujemo između dva apsolutnog. Kako god da bude, teško nama.