www.olivervulovic.com

Kosmet kao bojno polje dva humanizma

U svetlu aktuelnog međunarodnog diplomatskog sukoba oko Kosmeta, a koji je nastao kao posledica agresije NATO pakta na SRJ 1999-e godine a koja se u nedostatku utoke u međunarodnom pravu pozivala na "moderni i u skladu sa epohom življenja neohumanistički i čovečniji pristup međunarodnoj odbrani ugroženih ljudskih prava u trećim zemljama", bilo mi je interesantno da jednu takvu intelektualnu perverziju koja je izazvala silna ljudska stradanja, materijalne destrukcije i pomeranja stanovništva, delimično posmatram kroz za svoje i sva buduća vremena lucidnu i istinsku "humanističku i bogočovečansku kulturu evropskog čoveka", Justina Popovića., pisanu kao prilog delu "Pravoslavna crkva i ekumenizam" 1974-e godine.

Otac Justin je u pomenutom zapisu podvukao da je za modernog evropskog čoveka smisao života ono što on proglasi smislom, dobro ono što on proglasi dobrim i zlo ono što on proglasi zlim, a sve zbog svoje agresivne i ateističke filosofije života koju je spreman da širi planetom putem ognja i mača, ne libeći se pri tom da zloupotrebljava Boga, papizam, nauku, umetnost, tehniku.

I zaista, ako se setimo da je 1998-e godine i sam počivši papa Jovan Pavle II na prethodne angažmane u kojima je išao protiv interesa Srba i pravoslavnog sveta dodao i zahtev Klintonu da bombarduje Srbiju. Jednom takvom zločinačkom činu su podršku davale i tadašnje najpoznatije i najpoštovanije zapadne umetničke veličine (sa i bez navodnika) poput Barbare Strajsend, Vupi Goldberg, Madone, grupe U2, Ginter Grasa, Vaclava Havela, čitave filosofske škole na čelu sa Bernar Levijem, Andre Gliksmanom, Alenom Finkelkrotom, međunarodne vladine i nevladine zdravstvene organizacije poput Kušnerovih "lekara bez granica", holivudski producenati, brodvejski pozorišni režiseri i kritičari, čitavi naučno-istraživački centri i instituti poput vašingtonskog Balkanološkog Instituta, berlinskog Gete centra, da dalje ne nabrajam. Onda i ne čudi trud zapadnih planera da osim vojnih, uspešno protiv Srba angažuju i sve druge resurse poput religijskih, umetničkih i naučnih. Tokom opšte antisrpske histerije u sukobu nisu ostale neutralne ni međunarodne sportske federacije i udruženja i skupa su sa međunarodnom naukom i umetnošću uspostavili pravi zid prema srpskim kolegama.

 

GEOPOLITIKA SUKOBA CIVILIZACIJA

Katolički zapad koji se iz nekadašnje Justinove projekcije evropskog čoveka se danas proširio i na Severnu Ameriku i Australiju, zaista je ušao u takozvani sukob civilizacija, ali ne samo sa islamskom civilazacijom, kojeg je kao takvog i neskriveno kroz Bušove govore okarakterisao, nego i u globalni, kad kada javni a kad kada prikriveni, ali kontinuirani rat protiv pravoslavne civilizacije.

U skladu sa takvim zapadnim delovanjem, ratovi na Bliskom istoku i Balkanu se ne mogu posmatrati odvojeno u smislu geopolitičkih napora zapada da svojim rimskim, anglikanskim, evroprotestantskim i ostalim do sada poznatim modifikacijama zamaskira svoju težnju da vojno ovlada, ne toliko kompletnim državama, koliko vrlo određenim prostorima na kojima se nalaze najvažniji energetski resursi planete, a pod kontrolom su obe napadnute civilizacije.

Otuda i nije toliko čudno što se u islamskom svetu od strane njihove političke elite u poslednje vreme angažuju intelektualci i stručnjaci za tumačenje i proučavanje ne samo načina do sada pružanog vojnog otpora Pravoslavaca zapadnjačkim agresorima, već i same Pravoslavne teofilosofske misli, kao što to trenutno radi Ahmedinedžadova administracija, ili kako je još odavno to počeo da radi Moamer Al Gadafi.

Od zapada još neokupirani deo pravoslavne civilizacije (Centralna i severna Srbija, Rusija i Belorusija) našao se uklješten napadima obe grane Islama i svih grana Katoličanstva od kojih grčevito pokušava da se odbrani, ali i ujedno stremi da preko najjačeg među sobom - Rusije, uspostavi politički relaksacioni odnos sa državama sa dominantnom tradicijom Hinduizma i Budizma koje prema Pravoslavlju nisu pokazale slične Katolicima i Muslimanima agresivne namere osim blagog pograničnog prozelitizma.

Strateško povezivanje Rusije i Kine već lagano uspeva da u svoju orbitu uvuče i Indiju koju su uspele da ubede da i pored čvrstog partnerstva kojeg trenutno ima sa Amerikom, ipak treba da bude vrlo oprezna i da zbog sopstvenog bogatstava resursima obrati pažnju na težinu stradanja kojima su zbog istih stvari izloženi Pravoslavci i Muslimani. Oba agresivna prodora na prostore pravoslavnih naroda, i katolička i islamska, imaju sličan karakter. Obe su nalik na ničeanski i fašistički ideolopki pogled na svet koji je i fundamentalistički po isključivosti. Sa tom razlikom što zapadnjačka agresija diplomatskom hipokrizijom i humanističkom medijskom retorikom pokušava da svoj verski fundamentalizam zamaskira i tako prikrije pravu prirodu slanja svojih vojski na ove prostore.

 

IZMEĐU DVE NETRPELJIVE CIVILIZACIJE

I «katolička» agresija (u koju spada i protestantizam – dakle svet nastao na prostoru srednjovekovnog katoličkog sveta Karla velikog) i islamska (jednako i šiitska i sunitska) agresija prema Pravoslavlju u sebi sublimiraju i religijsko-ideološki i geopolitički bazis, ali se tokom islamske agresije i ne krije da je većinskim delu nadgrađena verskom netrpeljivošću. Kako zapad živi u postreligijskoj epohi – netrpeljivost ima više ideološki i kulturološki predznak, ali on uvek ima karakteristike svog religijskog bazisa.

Što se tiče sukoba Islama sa Zapadom, bez obzira na islamsku osvajačku prirodu ratova protv Pravoslavaca, moramo priznati da je u sukobu sa Zapadom karakter arapske borbe u novijoj istoriji u najvećoj meri oslobodilački, bez obzira na intezitet ekstremizma i terorizma kao njenog neodvojivog dela. Ekstremizam i terorizam u islamskim ratovima su makar od njih samih javno označeni kao pravedni i legitimni segment sveopšte borbe protiv neprijatelja Islama, za razliku od zapadnjačkih ratova i protiv Pravoslavlja i Islama koji takođe u velikoj meri primenjuju i ekstremizam i terorizam ali ih licemerno javno žestoko osuđuju i žigošu kao nelegitimnu vrstu borbe koju koriste samo njihovi neprijatelji.

Terorizam i ekstremizam nisu i pored određenih ratnih zločina učinjenih i od strane pojedinaca iz pravoslavnih vojski tokom ratova na Balkanu ili Kavkazu nisu među njima nikada bili integralni deo jedne netrpeljive religije ili ideologije, pa tako u praksi nisu toliko brojni i intenzivni kao u slučaju ove dve «militanatne civilizacije». Ovo potvrđuje i vojnička praksa koju potvrđuju i brojni pisani dokumenti – naredbe i uputstva generalštabova – što je dovoljan dokaz koliko je takav način borbe shvatan ne samo kao ilegalan nego i kao duboko nečastan i nedopustiv. Nijedna vojna operacija koju su recimo ruske snage izvodile protiv čečenskih terorista nije izašla iz okvira Ženevske konvencije i ako su «neutralni posmatrači» sa zapada bili upregli sve svoje snage ne bi li tako nešto dokazali.

Poučeni prethodnim poražavajućim iskustvom sa Rusima, zapadni planeri su za Srbe unapred osmislili takozvani Tribunal u Hagu gde su uspešno sa do sada normalne pravne procedure koja podrazumeva predikciju nevinosti uspeli da u slučaju vođa srpskog naroda i srpskih vojnih snaga, pred tim sudom iskreiraju način vođenja postupaka tako da postoji samo predikcija krivice i u skladu sa «najboljim tradicijama» nacističko-komunističke prakse koju baštine poslednjih 20 godina, kroz tu hašku nakaradnu sudsku praksu nanovo daju legalitet procesuiranju verbalnog delikta.

Prvim krvnim naslednicima ljudi koji su stvorili Holokaust, Lidice, drezdenski pokolj i masakre u Hirošimi, Nagasakiju, a kasnije u Koreji i Vijetnamu i na kraju u Bosni, Srbiji, Avganistanu i Iraku je očajnički bila potrebna Srebrenica, Račak, Vase Miskina i druga podmetanja u želji da zamenom teza skrenu pažnju sa imperijalnih ciljeva i fašističkih metoda svojih akcija na teritoriji bivše SFRJ i ostatku planete.

Zemlje koje i dan danas proizvode viteze na angro, sasvim su se odlučili na neviteški i kukavički način napada na Srbe i Srbiju i tim napadima se ne nazire skoro kraj. Otac Justin Popović je verovao da se iz istinskog humanizma nije i ne može stvoriti nihilizam, jer kao humanista vi priznajete neke vrednosti. Antinomija modernog zapadnog «humanizma» nam pokazuje kako se nazovi uzvišeni ideali «čoveka koji je merilo svih stvari» u praksi pretvara u najgoru nehumanost jer je «merilo» moj ili naš egoistički interes koji se u praksi ostvaruje ne štetu drugih. Tom logikom i možemo zaključiti da se iz do sada viđenog i doživljenog delovanja zapada na ovim prostorima ne krije nikakav humanizam iako se prikazuje kao takav, pa ni neohumanizam koliko oni to vole u svojim političko-medijskim praznoslovijima da ističu, već čisti moralni i idejni relativizam epohe postmoderne koji za proizvod ima anarhiju, jer je samo u anarhiji moguće suspenodvati sve do tada prihvaćene zakone pa i međunarodno pravo i tako slomiti otpore uvođenju "zakon jačeg" iliti utopijskog novog globalnog poretka. To bi bio svet koji je potpuno u «kandžama humanista».

Još bolji primer od Srbije i Srba za ovu tvrdnju, koja je neprijatelja kako tako zaustavila na Ibru i negde posred Bosne, je trenutno stanje u Iraku, takođe državi žrtvi takozvanog zapadnog humanizma. Da li se užasi koje je zapadna političko-vojna mašinerija donela na tenkovskim kupolama u Bagdad, Kirkuk, Kerbalu, Basru i Bakubu ikako mogu drugačije definisati do najgore agresije i najkrvavije anarhije pod tzv demokratskom vladom Iraka?

 

«HUMANIZAM» PROTIV TEOHUMANIZMA

Otac Justin Popović opisujući "modernog evropskog čoveka" kaže - Život je klanica.. dopušten je greh, dopušten je zločin .....vlada zakon neophodnosti -. Pa zar nema boljih dokaza za vazda aktuelnosti njegovih tvrdnji od iračke klanice, bosanske klanice, kosmetske klanice, svih klanica Vrlog Novog Sveta, a koje su, u stvari, prirodni završetak apsolutističke neophodnosti evroatlantista da zavladaju resursima planete. U Iraku naftom, na Kosmetu enormnim rudnim bogatstvima i strateški važnim prostorom sa kojeg se lako kontroliše kolebljiva Evropa i uzavrelo Zakavkazje i Rusija.

Otac Justin dalje za "evropskog čoveka" kaže - treba se osloboditi Boga. To je javna ili potajna čežnja evropskog čoveka - . Pa zar nama Srbima nebrojeno puta nisu do sada stizale poruke iz Evrope i SAD-a - zaboravite tradiciju i istoriju okrenite se budućnosti - što nije ništa drugo do - Srbi zaboravite Boga nudeći nam tako "najraskošniji patos bez etosa, ton bez melosa, tehniku bez duše" dok u svojim parlamentima i ispred tv ekrana ne ispuštaju Boga iz usta. "Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša" a naša duša, srpska duša je Kosmet. U tome se nalazi suština na naše borbe - da branimo Kosmet, jer ćemo tako odbraniti dušu svoju koju kao narod imamo. Čak i ako u toj borbi ne uspemo kao 1389. mi ćemo na toj borbi očuvati svoj identitet.

I Ava Justin i Dostojevski su Evropu osudili da gradi zgradu kulture bez Hrista. Kosmet je naša, srpska zgrada kulture čitav milenijum zidana sa hrišćanskim vrlinama i vrednostima u kojima centralnu ulogu ima vera u Hrista i imamo pravo da se borimo protiv "kultura" koje nas napadaju i od nas traže da dalje nastavimo zaboravljajući sopstvenu istoriju, to jest, da dalje zidamo svoje zgrade bez temelja – bez svoje vere i tradicije, a to kako kaže Otac Justin znači «bez Hrista» i budemo tako lagan plen za njihove sadašnje i buduće agresije.

I ova sadašnji slabašan srpski otpor otimanju Kosmeta je isterala naše neprijatelje na čistac i naterala ih da nam u oči kažu da uopšte nemaju poštovanja za ono što mi osećamo kao svoj hrišćanski temelj u odnosu na njihovu neophodnost da ovladaju tim prostorom koristeći šiptarske bandite po ko zna koji put kao svoje saveznike. Istovremeno se i apatična domaća javnost počela mobilisati u ovoj više nego neravnopravnoj borbi srpskog Davida i zapadnoga Golijata.

No sa druge strane kulminira jedna opasna medijsko-politička kampanja. Odavno tako žestoko i neprekidno od strane Zapada i njegovih domaćih ulizica nije ismejavana "nebeska Srbija", "carstvo nebesko", "kosovski boj", ama sve što nas čini onime što smo danas i što nas je odredilo za sve prošle i buduće vekove postojanja kao naroda. Pa zar po zlu čuveni 17. mart i onoliko za kratko vreme skrnavljenje hrišćanskih bogomolja koje su zapadni moćnici ako ne iskreirali a ono sigurno «blagoslovili» a preko šiptarskih terorista realizovali, nije sam dokaz njihove potrebe za "ubijanjem Boga" i smejanje u lice onom našem, srpskom hrišćanskom čoveku iznutra.

Srpska kultura i srpski humanizam mogu opstati samo ako sačuvaju svoju bogočovečansku srž koja se čuva u zidinama kosmetskih crkava i i manastira. Izgubimo li tu bogohumanističku srž, a na čemu insistiraju oni koji nam se u poslednje vreme predstavljaju kao prijatelji kada nas savetuju da odustanemo od Kosmeta, izgubićemo se i kao narod i kao država, to jest bićemo ono što telo biva kada ga napusti duša - lešina. Bićemo država-narod lešina.