www.olivervulovic.com

Duginovi „evroazijski Srbi“

Teško mi je bilo da pristupim ovoj pismeni jer nije lako izraziti neslaganje sa određenim stavovima takvog autoriteta za Evroaziju kakav je Aleksandar Dugin.. No, ako već godinama izražavam neslaganja ili slaganja sa reakcijama domaćih  i stranih poslenika koji su se bavili ili se još uvek bave Srbijom i srpskim narodom uopšte, onda smatram da ipak treba da kažem i ono šta mislim o Duginovom pogledu na Srbe u datom istorijskom trenutku.

To želim da uradim   zbog toga što mislim da poput Srđe Trifkovića koji je kroz prizmu sopstvenog vida srpskog nacionalizma zdušno radio da prvo u Srbiji na vlast dođe Koštunica, a kasnije opet i preko srpskih glasova  u Americi u korist Džordža Buša, a koji su se ispostavili kao ključni jer je tek nakon ručnog prebrojavnja glasova se Buš dokopao mesta predsednika, te Jelene Guskove koja je takođe u nekoliko navrata rekla da su Srbi već uvlačili Rusiju nekoliko puta u rat i koja je kao najpoznatiji ruski balkanolog na RTSu govorila da Amerikanci neće napasti SRJ.

Dugin nesvesno ili ne daj Bože svesno takođe konstatuje da su Srbi krivci za izazivanje oba Svetska rata / "na izvestan način isprovocirala oba Svetska rata/ , a što je bez obzira na njegove dobre i zasigurno sa stanovišta ruskog rodoljuba i prosrpske namemere na žalost apsolutno komplamentarno sa stavovima porodice Habsburg i njihovih političkih potomaka u modernoj Evropi i ostalih srpskih neprijatelja koji su kompletnu politiku prema Srbiji i Srbima gradili pa i sada grade na osnovu matrice da su po svetski mir Srbi  remetilački faktor. Istu takvu matricu su, ali na lokalnom nivou ka razlog za istrebljivanje Srba već tri puta probali da sprovedu hrvatski fašisti.


Duginov pogled na Srbe - koji mogu da promene točak istorije – sa panslavističkog i evroazijskog stajališta ima za suštinu proglašavanja Srbije i Srba uopšte pijemontom sveslavenskog otpora Novom svetskom poretku i pohodu NATO pakta na Rusiju i evroazijski prostor u celini i on je  divan za srpsko uho ali duboko opasan za srpski opstanak
. Stvari iznete na takav način / kroz intervju sa Biljanom Živković a koji je preneo Vidovdan/ odlične za ruske evroazijske strateške interese ali Srba više nema toliko da i ako optuživani i sa zapada i sa Istoka  da "izazivaju svetske ratove" opet budu nečiji "okidači". Srbima je dosta gigantskih uloga za račun Velikih sila i dosta smo mi bili "izmenitelji tokova istorije" ma koliko to nekima u Rusiji nezahvalno zvučalo posle njihovih poslednjih diplomatskih akcija u Savetu bezbednosti i drugim svetskim političkim telima a pogotovu posle poslednje Putinove političke akcije u interesu organizacije slanja konkretne humanitarne pomoći srpskim enklavama na Kosmetu.

Dugina, koji tvrdi da Srbi treba samo da pozovu rusku vojsku, treba podsetiti da su Rusi bili od administracije Slobodana Miloševića pozvani na Kosmet a gde su u vrlo ograničenom broju na kraju našeg rata sa NATO paktom  i došli i to bez znanja Jeljcinove administracije, a voljom nekolicine patriota iz tadašnjeg vojnog vrha Rusije ali su tada, umesto razmeštanja na sever Pokrajine i u sredine gde je postojala veća koncetracija srpskog življa razmestili se samo na prištinski aerodrom što je doprinelo da u situaciji zbog povlačenja jugoslovenske vojske ,danas Srba na Kosmetu  ima manje nego što bi zasigurno bilo da su ruske trupe drugačije postupale na terenu.

Znam i slušao sam svedočenja ruskih vojnika o njihovim osećanjima tokom strašnog postradanja Srba od razularenih šiptarskih bandi i pobedom opijenih NATO trupa i znam koliko su bili besni što njihovim prisustvom nisu zastupali u svetu respektabilnu vojnu silu već samo deo NATO vojno-političke ikebane. Možemo samo da pretpostavimo koliko bi i srpska pregovaračka pozicija bila danas jača sa ruskim kontingentom na severu Kosmeta i u njegovim centralnim delovima.

I onda kada su se ruske snage povukle sa Kosmeta pod izgovorom da neće da učestvuju u stvaranju nezavisnog Kosmeta nije bilo Srbina koji se nije zapitao - a zašto Ruske snage nisu, pod istim izgovorom, isposlovale strateško pregrupisavanje u srpske delove pokrajine umesto njenog napuštanja sa čime su i de fakto posle političkog proterivanja bili i vojno na duži period  oterani sa Balkana.

Bilo je tada pravdanja ruske elite, koja se po stavovima nije mnogo razlikovala od stavova francuskih filozofa / inače ne bi dozvolili da u Savetu bezbednosti dođe do izglasavanja onako nehumanih sankcija prema našem narodu/  da Bugarska, Rumunija i Mađarska nisu dozvoljavale prelet ruskih kargo aviona za podršku njihovim snagama na tereneu. Pa ni Amerikanci svojevremno de jure nisu mogli da preleću do Zapadnog Berlina pa su ipak preletali i dostavljali pomoć i svojim trupama i Zapadnim Nemcima.

Amerikanci svoje neprijatelje gađaju tomahavcima, znaju to Srbi dobro, ali su i zato svojim klijent državama, a što bi smo mi bez obzira na sve melodramične panslovenske, evroazijske i ostale pseudonime ipak  isto bili Ruskoj državi, pravili Maršalove planove i činili sve da njihove klijent države ekonomski koliko toliko budu stabilne za razliku od današnje jake i moćne Rusije koja je sa Bugarskom sklopila aranžman o 30.000.000 metara kubnih protoka kroz Južni potok, a sa Srbima ipak samo 10.000.000 i kupila NIS po ekonomski nižoj ceni zahvaljujući ekonomskom ambijetnu u kojem se našla Srbija.

Ni slučajno da podržavam pozicije Dinkića, i takav kakav je energetski aranžman sa Rusima je po meni bolji od bilo kakvog drugog na oko materijalno jačeg energetskog aranžmana sa državama koje su bombardovale ili zdušno radile u svim segmentima na antisrpskoj stvari. Ja se samo pitam zašto sada, u trenucima energetske a iz nje i date političke moći Rusi ne naprave i sami nam ponude neki njihov Maršalov plan za Srbiju u vrednosti od recimo deset milijardi dolara i tako za vijek vjekova izbiju srpskim neprijateljima iz usta krilaticu da Evropa nema alternativu.

Tada bi se  kod Srba zaista jednom za vijek vjekova nakalemio osećaj vađnosti za velikog Ruskog brata i naš narod odrdio onim "srcem planete" o kojem Dugin govori. Koliko god Dugin epski bio nastrojen i pun ljubavi prema našem narodu i koliko god mi Srbi voleli Rusiju, a volimo je svim srcem i iskreno, Srbija ipak nije centar sveta  i nije moćna da menja tokove istorije, a pogotovu ne može da bude duhovni pijemont jednoj Ruskoj Federaciji i izaziva svojom politikom promene vlasti u njoj.

Takva Duginova konstatacija me je u najmanju ruku zaprepastila i ako hoćete da znate istinu, za trenutak pokolebala u posmatranju njega kao evroazijskog analitičara i naterala da njegove stavove više posmatram kao političke izjave ruskog patriote koji kroz sudbinu manjeg i slabijeg, ali potrošnog slovenskog brata gleda šta najviše može da izvuče dobrog za svoju majčicu Rusiju, što je legitimno i što uvažavam, ali što ne želim da slušam kamuflirano evroazijskim ili ti kojim već sve drugim političkim analizama.

Srbiji su takve evroazijske analize bile mnogo potrebnije tokom napada NATO-a na Srpsku, RSK i Srbiju ali praćene vrlo realnom i bezuslovnom vojnom i materijalnom pomoći, pa nam danas, ovako vojno, ekonomski i duhovno osiromašenima i okupiranima, Duginovo Tajno Srce planete može prijati samo na literalnim večerima, ali ne i u ozbiljnoj real politici, pa ako već hoćete i u ozbiljnoj evroazijskoj politici.

Dugin je u pravu kada kaže da će bez obzira što će Putin biti tu negde oko ali ne i na predsedničkom mestu Ruska politika u bliskoj budućnosti više podsećati na politiku iz 90-tih, jer dosadašnje pretnje praznim puškama Atlantistima nisu donele gotovo nikakav rezultat jer su i Srbi i Rusi u obruču iz kojeg se teško vidi izlaz a da nije u skladu nove pogodbe između Atlantista i Ruske Federacije a što će u određenim bitnim segmentima zasigurno biti na štetu srpskih interesa.

Dugin kaže - sada, sada morate istorijski istupiti i pozvati Rusku armiju. Oprostite gospodine Dugin ali ja mislim da smo mi u poslednjih dvadesetak godina u krvavoj borbi sa Atlantistima, ali i islamskim militaristima istupili ne tri, ne tridesetitri i ne tristatri puta nego mnogo više puta i ne vidim u čemu je ovaj istorijski trenutak  sa Vaše tačke gledišta ekskluzivni moralni momenat u kojem bi mi kao narod trebali da budimo uz veliku Rusku Federaciju i po kojem bi mi ako tadićevski kvislinzi dođu na vlast precrtali sve naše žrtve u dosadašnjoj borbi.

Imala je Srbija mnogo takvih ekskluzivnih moralnih momenata, one prave ali i one  koje su organizovale strane službe, osim engleske i ruska, na primer 27.marta 1941-e, te sam zaista u iščekivanju da konačno vidim i jedan ekskluzivni moralni momenat i od neke velike slovenske sile, a koji neće doprineti da moj narod opet krvari, već da nas u ime sveslovenske ljubavi sopstvenim vojnim snagama zaštiti od daljih patnji makar upola od onoga koliko su to Amerikanci učinili za Šiptare.

Eventualna pobeda „žutih“ kvislinga u Srbiji evroazijski analitičari i političari u Rusiji su mogli najbolje da spreče uticanjem na sopstvenou administraciju da agresivno ekonomski prodre u Srbiju, ali u interesu naglog podizanja opšteg standarda stanovništva pod patronatom ruskih petrodolara a ne strateškim igricama koje završavaju na disketama prosečnih autora softvera i hardvera, a u cilju zabave evro-atlantskih adolescenata.

Da je to još bilo, recimo poslednjeg 17.marta propraćeno i Ruskom "humanitarnom intervencijom" bez saglasnosti Saveta bezbednosti na severu i centralnom delu  Kosmeta  onda bi smo tada zaista mogli da govorimo o Srbiji i Srbima koje ruska braća vide kao "srce planete". Cenim kod gospodina Dugina to što je iz razgovora sa ruskim rukovodstvom shvatio da oni sede na dve stolice i da bi ih naš poziv da intervenišu prepao te kroz tu prizmu i posmatram Putinovu rođendansku čestitku Tadiću pred same izbore, ali bih takođe cenio kada bi nas gospodin Dugin poštedeo atributa Davida koji je uputio izazov svetskom Golijatu jer Srbija i Srbi nisu nikog izazivali niti su  imala nameru da krvare za čovečanstvo već samo za sopstvena dvorišta iz kojih nisu izlazili i dalje napadali i vršili agresije.

Da bi se krvarilo za čovečanstvo stvari bi trebalo da budu totalno drugačije okrenute, dakle ne mi da povlačimo Rusiju i tako dajemo šlagvorte Kinkelovoj i Guskinovoj opservaciji i zaključcima o Srbima kao remetilačkom faktoru po svetski mir već bi Rusija ako je iskrena u svojoj politici prema Srbiji i Srbima na Balkanu i ako je zaista ubeđena u svoje evroazijske ciljeve kao što su Amerikanci ubeđeni u svoje  ciljeve na ovim prostorima,  trebala mnogo snažnije da dela u našu korist zbog same sebe.

I 1995-e u podrumu predsedništva Republike Srpske za vreme napada NATO avijeacije, tokom razgovora sa predsednikom Radovanom Karadžićem, kada je on tvrdio da postoji velika mogućnost da Republika Srpska bude taj pijemont oko kojeg će se okupiti Srbija i Crna Gora, nisam se libio da iskažem svoje neslaganje, jer kako sam tada posmatrao odnos Srbije prema Republici Srpskoj i Republici Srpska Krajina, tako i danas, naravno shodno geografskoj daljini i  ipak daljim rođačkim odnosima nego što su bili između Srbije i Srpske, posmatram i shvatam kakav bi zaista trebao da bude odnos Rusije prema Srbima na Balkanu tokom okupacije od Atlantista.

1997-e godine kada je Miloševićeva administracija bila svesna skorašnjeg američkog napada na našu zemlju i očajnički molila Rusiju za pomoć, ne u smislu da je uvuče u rat kako je to olako Jelena Guskova jednom izjavila, već da nas istinski i kako treba naoruža ne bi li tako odvratili neprijatelja od napada, šef Balkanološkog instituta u vašingtonu - Robert A.Vite, jasno mi je stavio do znanja sledeće: "Gospodine Vuloviću, vas su Rusi, teška srca tačno, ali ipak odlučno pustili niz vodu ne dajući Vam oružje i Vaš narod će biti oteran sa Kosmeta i Rusi će biti proterani iz Ukrajine i Gruzije. To vam je sudbina sve do onog momenta dok Rusija ne shvati da će ozbiljnije štiteći interese Vašeg naroda na Balkanu, a pod tim ozbiljnije mislim i vojno, moći da obezbedi i povratak svog apsolutnog uticaja u sopstvenom najbližem okruženju".

Možda su se u ovom navođenju negde i srela Duginova i Viteova viđenja odnosa Rusa prema Srbima ali to se sigurno nije desilo u delu u kojem je srpski narod viđen kao politički pijemont ili zamajac velikoj Rusiji. Na kraju, vrlo je dobro što se gospodin Dugin uključio u srpsku predizbornu kampanju. Kad mogu nemački, američki i britanski ambasadori u Beogradu, zašto takvo pravo ne bi imao i gospodin Dugin. Njegovi uplivi sa svojim razmišljanjima o teškoj srpskoj situaciji su veoma dobrodošli i ne mogu da štete i možda dodaju koji glas u naš patriotski blok i na tome mu veliko hvala. No ne bih voleo da se zbog jednog ovakvog predizbornog intervjua a zbog nekih njegovih vrlo diskutabilnih delova, učini takva situacija da Srbi poput zaluđivanja kakva su imali od strane Srđe Trifkovića, pa svojevremeno i Jelene Guskove i nekolicine grčkih političara glasaju kako treba i ipak stanu okreću ći glavu prema Rusiji.

Neke stvari i mi moramo da naučimo da odrađujemo odmah nakon glasanja, pa što da ne, i u pauzi dok se glasovi još broje. Naučili su nas da se to tako radi i to moramo uraditi sami, pa posle mođemo na miru razgovarati o evroazijskoj situaciji i što da ne i o mogućoj federaciji Rusije, Belorusije i Srbije, ako u Moskvi zaista ima nekog ko to iskreno želi.