www.olivervulovic.com

Veštačka inteligencija

Da li su ovom narodu i ostatku države koji svet kao bajagi priznaje , amerikanci vratili pare koje su zadržali tokom vlasti koalicije SPS I SRS ? Da li naš narod čeka u zmijolikim redovima , po ciči – zimi i temeprearaturama od 38 stepeni ispred stranih ambasada da dobiju vize za putovanje kao što su to radili za vreme prošle vlade? Da li nam se danas više priznaje pravo da branimo državu od spoljne i unutrašnje špijunaže? Da li se postotak školovanog sveta i omladine koji odlazi ili pokušava da ode iz države smanjio? Da li nam se broj ubistava smanjio ili povećao ? Da li se u Srbiji otimaju ljudi? Da li nam se srednjoškolci priključuju sektama i vrše ritualna ubistva manje ili više nego za vreme prošle vlasti ? Da li su se osamdesetogodišnje izbeglice ubijale ispred SIV-a i pre 2000-e godine? Da li smo mi uopšte dobili od Evrope i Amerikanaca više , manje ili isto novca kao što su nam pre njih dali Grčka, Kina, Rusija, Kipar, Libija? Da li Kosmetom Srbi slobodno putuju, žive, da li ih više ne ubijaju, povredjuju, pale im hramove, siluju i pljačkaju? Da li srpski zatočenici na Kosmetu imaju ista prava kao šiptarski u severnoj Srbiji i da li se oni puštaju da svoje kazne služe u drugim delovima Srbije? Da li u Srbiji danas možete da kupite opozicione novine, slušate opzicioni radio ili gledate opozicionu televiziju?

Ovo su samo neka pitanja koja bi, da se to u Srbiji sme, trebala da budu postavljena Đindiću , Mihajloviću , Batiću , presretajući ih na nekom od njihovih “pravih puteva” , koje jedino oni u svojim političkim samozadovoljavajućim momentima vide i na kojima se po njima Srbija već nalazi. Hipokrizija , kojom opsedaju i plaše naivne srpske glave , već jednom prevarene oktobra 2000-e , neprestano izgovarajući reči sankcije i izolacija , u pokušaju da dovrše zadatak na koji su se još kao opozicionari obavezali , te izruče sve srpske rodoljube okupacionom sudu u Hagu , ovih dana kada ističu rokovi koje su dobili od svojih mentora , dostiže histeričan vrhunac , ravan uzbuđenju Madlen Olbrajt neposredno pred početak vršenja maskra od strane NATO avijacije i balističkih hordi nad srpskim civilima 1999-e godine . Duboko , do glave zatrpan u rupu punu nemaštine , ekonomskog iznurivanja , nacionalnog samonipodaštavanja , srpski narod kao gluvonemi posmatrači u lutkarskom teatru na čijim su koncima njihove prethodno izvađene duše i emocije , posmatra jedan od činova , nikako završavajućeg scenarija sopstvenog zatiranja . Zaboravljen od Rusije , izdan od Crnogoraca , izdan od sebičnih bogatuna iz sospstvenog nacionalnog korpusa nastanjenog u Evropi i Americi , prepušten na milost i nemilost jevrejsko-šiptarskoj koaliciji organizacija , od kojih se poneke po Srbiji predstavljaju kao nevladine , srpski narod se trenutno nalazi u najvećem rasulu , nezapamćenom još od doba nakon kosovskog boja . Domaća bogataška elita u paničnom strahu za nagomilane sakrivene talire se upustila i u najtananije odnose sa našim savremenim vazalima , koji ponekada intimno žale što nisu u stanju da daju i svoj lični doprinos u uništavanju Iračana , Palestinaca i Avganistanaca , pošto za ovo domaće samouništavanje nikako da dobiju pozitivnu ocenu . Bol putuje Srbijom brže od misli , što inače i nije teško u dolini u kojoj je svaka druga misao od one zvanične zabranjena . Kao prostor predviđen za stvaranje novih dece –robota iz Spilbergovih filmova , koji uvek teže da pronađu svog tvorca nebi li ga umilostivili za privilegiju da ponešto i osećaju , Srbija i njena deca-roboti nisu nikada bili dalje od svog Tvorca , zajedno sa svojom Crkvom koja poltronski-ekstazično objavljuje verujućima svaku milostinju od vlasti u vidu dobijene dozvole za gradnju hramova , kao da je to ono jedino što nam sada nedostaje . O slobodi se ne priča , o slobodi se više i ne sanja , ona se samo analizira , onako tupo , kao ekskluzivna pojava svojstvena nekom drugom , nekome ko je jači i ko je zamišlja kao sposobnost da snagom svog oružja prima žrtve od potlačenih te tako gradi sopstvenu stabilnost i postojanje . Našem prinošenju žrtava se nažalost , nevidi skori kraj .